ПРИЧА О БОРИ ЂОРЂЕВИЋУ ИЗ ВОЈСКЕ

11.11.2024

КАКО ЈЕ БОРА „СРЕДИО“ ПРИТВОР СВОМ ГИТАРИСТИ РАЈКУ КОЈИЋУ

У јесен 1979. г, годину дана после оснивања рок-групе „Рибља чорба“, Бора Ђорђевић Чорба морао је у двадесет и седмој години живота (тада је 27. година била законом утврђена крајње старосна граница за одлазак у ЈНА) да иде на одслужење војног рока. Отишао је у гарнизон Добој. У исто време његов гитариста Рајко Којић (1956 – 1997) отишао је на одслужење војног рока у Сарајево. Њих двојица су стално били у контакту, често се се чули и разговарали телефоном. Војни рок је тада био 12 месеци, понекад је било скраћење од месец дана.

Једног дана у лето 1980. г, док је цела држава још туговала због одласка у вечност највећег сина народна и народности Југославије, Јосипа Броза, Бора позове Рајка и каже му телефоном да у Београду у студију Енца Лесића (1950 – 2013) у некадашњој Улици Иве Лоле Рибара (сада Светогорска улица) има заказан термин за снимање песме „Назад у велики прљави град“, коју је он компоновао .

-Ја сам ти све средио код твојих старешина. Ти само пођи у петак вечерњим возом, који иде за Београд, а ја ћу те у Добоју чекати. Даље ћемо заједно – рекао је у телефонском разговору Чорба Рајку.

Наравно, Бора је имао дозволу за путовање у Београд, али не и Рајко. Њега је Бора обмануо. Којић је Бори наивно поверовао (?!), зато није затражио од предпостављеног старешине дозволу за излазак у град нити је добио дозволу за путовање ван гарнизона, која је обавезна. Из касарне Рајко је „изшетао“ кроз жичану ограду, то је био тајанстврни пролаз, за који су знали само поједини војници, међу њима је био и он.

Рајко Којић је због ситних дисциплинских преступа, најчешће кашњење из града, одлазак у град без дозволе, једном кажњен 15 дана војничким притвором. По Правилу службе у ЈНА војнику, који проводи време у притвору не рачуна се време у служењу војног рока, већ мора да дослужи проведене дане у притвору, а и губи месец дана скраћња војног рока, који су тада добијали сви војници. Уредбу о скраћењу војног рока доносили су највиши војни и државни органи власти. Рајко је после завршене основне обуке био распоређен у касарни код официра задужен за за спорт, а војник Којић имао је задатак да одржава спортске терене у касарни Лукавица, која се налазила у сарајевском предграђу, где је служио војни рок. Али био је и члан војничког оркестра у касарни „Народног хероја Савише Вајнера Чиче“. Поред Рајка у оркестру су свирали, познати Шефчет Хоџа, гитариста рок-састава „Варени пољубац“, који је основао рокер Милић Вукашиновић и Радивоје Лазић професор музике из Београда. Овај састав је после одласка са животне сцене највећег сина наших народа и народности, Јосипа Броза, бог чега је цела Југославија била дуго у жалости, од средине маја 1980. г. обилазио гарнизоне по БиХ свирао и певао војницима, старешинама, па, и цивилима југословенске патриотске и родољубиве песме, дизао им морал!?

По договору Рајко се у вечерњим часовима у петек увече укрцао у вечерњи воз, који иде за Београд. У Добоју га је дочекао Бора Чорба и тако они заједно крену пут главног града.

И док је Којић са Бором у возу мирно ћаскао и припремао се за снимање песме у студију Енца Лесића, у јединици где је служио војску Којић узбуна! За време повечерја, на прозивку пред спавање у 22.00 часа није било Рајка, одмах је обавештен дежурни јединице, па, касарне. Ангажована је и војна полиција, која је добила задатак да претражи све објексте у Сарајеву где обично војници залазе, ресторане, кафане, кафиће … Међутим, нема Рајка Којића. Обавештен је и Рајков претпостављени, који је одмах дошао у касарну. Сви су били забринути, питали су се: шта се то могло десити са Којићем? Утврђено је да је Рајко напустио касарну без дозволе, али где је сада? Уколико се у току ноћи, а и у суботу не појави Рајко у касарни одлучено је се ангажује и војна полиција у Београду и оде у Јарковац, у месту где је живео Рајко пре одласка у ЈНА и да га тамо потраже јер су многи предпосатвљали да је можда отишао у село да види фамилију.

Пошто су у суботу у цик зоре стигли у Београд Бора и Рајко после краћег одмора обрели су се у студију Енца Лесића, завршили снимање песме „Назад у велики прљави град“ и отишли да попију пиће у познатој кафани „Шуматовац“ где су се обично окупљали певачи, музичари и менаџери не само из Београда већ из целе бивше Југославије, договарали за тезге, правили планове, дружили се. Кафана „Шуматовац“ налази тик уз зграду „Политике“, у коју долазе новинари и фоторепортери не само ове медијске куће већ и „Радио ТВ ревије“, „Експреса“ „Борбе“, „Вечерњих новости“, „Сабора“ … Двојица познатих музичара одмах су запали за око једном фоторепортеру „Експреса“, који их је снимио, са њима кратко попричао отрчао у редакцију радујући се да има ексклузиву. Одмах је у фото-лабораторији развио филм, направио фотографије и једну објавио у листу са кратким текстом у којем су се двојица хвалили како су дошли у Београд јер су добили ванредно одсуство да у студију сниме песму, која ће бити хит.

Фотографија и текст у „Експресу“ изашли су у недељу, а рубрику о Бори и Рајку су могли да прочитају и читаоци у Сарајеву. Потпуковник Жарко Милановић из Рајкове касарне, који је био задужен да пронађе и врати у касарну Рајка, као пасионирани љубитељ новина у недељу у јутро је купио „Експрес“ и прелиставајући лист на његово велико изненађење видео је фотографију на којој су, нико други, до Рајко и Бора. Прочитао је и разлог због чега је Рајко напаустио касарну. Њему је одмах лакнуло око срца, јавио је дежурном у касарни да је са Рајком све у реду (?!), да је жив, налази се у Београду и да га очекују да ће се у понедељак вратити у касарну. За сваки случај обавештена је и војна полиција у Београду, да ако Рајко не дође у касарну у понедељак да га хитно пронађу и да га са стражом спроведу у Сарајево.

Ипак, Рајко се у понедељак пре подне појавио у сарајевској касарни, под хитно је саслушан, признао да је без дозволе отишао у Београд. Притом је признао да је био наиван што је веровао Бори да му је средио дозволу за путовање, а „средио“ му је притвор. Од предпостављеног комаданта Рајко је експресно добио казну 15 дана притвора. Време проведено у притвору није му се рачунало у редовно служење војног рока већ је тих 15 дана морао на крају (војног рока) да дослужи.

Бора Ђорђевић је почетком септембра 1980. г. скинуо униформу, а Рајко је то учинио два месеца касније, у новембру. Покушао је Бора у разговору са неким Рајковим старешинма да издејствује смањење казне свом гитаристи правдајући да их у Београду очекује снимање нових песма, турнеја, наступи … Али, сав Борин труд је пропао. Рајкове старешине нису смели да се оглуше од прописа, закон је био јасан, важио је за све војнике, па и за Рајка. Којић, који је требало да служи војску 11 месеци (са скраћењем од месец дана) морао је да одслужи 13 месеци, два месеца више. Због два притвора од 15 дана морао је да дослужи месец дана, није добио ни скраћење од месец дана, које би му следовало да није био у притвору.

Почетком 1996. г. аутор овог текста је срео у Београду Бору Ђорђевића, питао га је за Рајка Којића, а познати рокер му је одговорио: Рајко је у селу, умире од дроге! И, заиста, неколико месеци касније у новинама сам прочитао: умро је Рајко Којић. Био је то 11. април 1996. године, само дан раније пре него што је требало да напуни педесет година! Каква трагедија! Рајко је рођен 12. априла 1956. г.

Текст фото, Зоран ЈАКШИЋ

UPOZNAJTE MARIJU JAKŠIĆ, ISTAKNUTU SRPSKU KNJIŽEVNICU I PESNIKINJU

11.11.2024

PRIJATELJICA VELIKOG PAOLA KOELJA

Čitaocima portala ESTRADA.rs ovog puta imamo priliku da predstavimo MARIJU JAKŠIĆ (ranije je svoja izdanja potpisivala kao Marija Jurišić), istaknutu srpsku književnicu i pesnikinju, od 2001. g. člana Udruženja književnika Srbije.

Marija Jakšić rođena je u Beogradu 1951. g. gde i sada živi i stvara. Posebnost ove književnice i pesnikinje je da je ona prva Srpkinja, hrišćanske pravoslavne orijentacije, koja je 24. novembra 2007. g. za svoj doprinos na polju svetske književnsti od rimske Akademije Pontificija Tiberina (Accademia Pontificia Tiberina, osnovana 1813. g.) dobila titulu redovnog akademika. Ova Akademija je jedna od najstarijih evropskih akademija nauke, umetnosti, književnosti i visoke kulture, njeni članovi su svojevremeno bili: Marija Kiri, Rene de Šatobrijan, Franc List, Ugo Foscolo, Markoni, Marćelo Mastrojani i mnoga druga svetski poznata imena iz sveta kulture, umetnosti, filma .

Pored književnosti bavi se izučavanjem energolingvistike i istraživanjem u oblasti psihoenergosugestiologije, eulogojatrije i eubiblioterapije, novih grana u svetu već priznate energoinformacione medicine, svoja znanja iz ovih oblasti nesebično, već odavno, primenjuje u pisanju, gde su joj blagotvorne, plemenite reči ljubavi, dobrodejstvujuće, jedno od glavnih obeležja umetničkog izražavanja. Zato njena dela imaju i nesporan lekoviti, isceljujući učinak na čitaoca a takva znanja priznata su u svetu medicine, umetnosti i visoke kulture. Zbog te činjenice ne čudi nas što se njena dela odavno nalaze u Sveruskom naučnoistraživačkom centru tradicionalne narodne medicine “ENIOM“ u Moskvi, na univerzitetima Stanford, Oksford, Pitsburg i italijanskoj “Accademia Pontificia Tiberina” u Rimu.

U italijanskoj kulturnoj javnosti Marija Jakšić je poznata kao Maria di Belgrado (Marija od Beograda). U časopisu „L’apostola del’ sangue di Cristo“ Marijina dela, a posebno roman “Žene su bliže Hristu” („Le donne sono piu vicino di Cristo“), njeno književno delanje uporedili su sa misijom katoličke svetice Maria de Mattias, gde obe iz srca odašilju svetu reči ljubavi i blagorodne hrišćanske poruke dobrotoljublja i čovekoljublja.

Marija Jakšić je pobednica na nekoliko pesničkih festivala, a neka od njenih dela su prevedena na više jezika. Poezija “Moram biti ljubavnica” prevedena na španski. Roman, bestseler, “Moć pokore” na ruski, roman “Žene su bliže Hristu” na poljski, dok je drama adaptirana za pozorište “Moć pokore ” na ruski i engleski.

Slavna i priznata srpska književnica je poznata i kao prijateljica velikog brazilskog pisca Paola Koelja (Paulo Coelho), sa njim se često viđala. On je izrazio veliko zadovoljstvo što ju je upoznao, bio je oduševljen Marijinim književnim radom, predvideo joj sjajnu književnu budućnost, nazvavši je: “Ratnicom svetlosti”.

Мarija je do sada objavila sledeća književna dela:

“Žene su bliže Hristu”, roman, izdanje 4. (elektronsko), „New Look Entertainment“, Beograd, 2014.
“Žene su bliže Hristu”, roman, izdanje 3.- proširena verzija, “Arte”, Beograd, 14.02. 2013.
“Žene su bliže Hristu”, roman, izdanje 2., “Autel”, 2001.
“Žene su bliže Hristu”, roman, izdanje 1., “Partenon”, 2000.
“Moć pokore”, roman, izdanje 4. (autorsko), “Ars libri”, 2016.
“Moć pokore”, roman, izdanje 3. (elektronsko), „New Look Entertainment“, Beograd, 2015.
“Moć pokore”, roman, izdanje 2., “Evro-Giunti”, 2007.
“Moć pokore”, roman, izdanje 1. (autorsko), 2006.
“Ljubavnica u sjaju i tami“, knjiga poezije, izdanje 1., “Prosveta“, 1998.
“Moram biti ljubavnica“, knjiga poezije, izdanje 1., “Beletra“,1991.
“Ja tvoja Ines“, audio-kaseta poezije, “Jugofon“, 1992. Interpretacija: Svetlana Ceca Bojković.
“Moram biti ljubavnica“, audio-kaseta poezije, “Jugodisk“, 1991. Interpretacija: Ružica Sokić.
“Ljubavnica u sjaju i tami“, monodrama, 2016.

“Iskopano iz požude” koautorska knjiga poezije sa pesnikom Draganom Stodićem. – autorsko izdanje.

“Atentat na dobrotu”, roman “Teovid” – 2022. (I deo romana).

“Atentat na dobrotu” II deo romana – u pripremi za štampu.

“Moram biti ljubavnica” – scenario za pozorište (muzička drama).

„Moć pokore“ – scenario za pozorište. (dve verzije. I jedanaest likova. II verzija pod A i II verzija pod B. – pisane za četiri lika.).

“Robinje ćutanja” traži se izdavač.

“Vreme kad tate nisu rađale decu” u pripremi za izdavanje.

Evo, šta su poznati književnici, pesnici, naučnici, javne ličnosti rekli o pojedinim delima Marije Jakšić.

Najpre o romanu “ŽENE SU BLIŽE HRISTU”:

Dušan Kovačević, književnik (decembar, 2011. g.):

Autorki romana “Žene su bliže Hrisiitu” pošlo je za ruku što mnogim piscima nije uspelo. Bravo za pomak u srpskoj književnosti.

Prof. dr. Prvoslav Ralić:

Evo zdrave knjige o ljubavi. Najzad. Prepuno je kod nas romana ispovedujući blizirane erotike. Ovo je knjiga Šekspirovske drame o ljubavi. Pojavljuju se oni kojih nema.

Gospođa Marija Jakšić Jurišić ovim svojim romanom, koji više niko ne može kopirati, klonirati, na njega se ugledati. Autorka je osvoila unikatnu estetičku i sadržajnu „formulu“ koja samo njoj pripada i odmah svedoči o velikom romaneskom daru.

Dr Slobodan Došić, pesmik (na Jovandan, 2010. g):

U ovom višeslojnom I originalnom romanu, velikom bukvaru ljubavi i poučniku života gradskih I seoskih porodica i onih nevoljnika i usamljenika, ma gde bili, protkano je sve ono što bi vrijedna djela trebalo da sadrže.

U obilju anropoloških, filosofskih pa I teoloških pogleda na život i savremeni svijet, tu oko nas, autorka nam u svom nadahnutom poetskom vezu, nudi još pritajenu suptilnu erotiku tek da nam stavi do znanja da bez nje život ne bi bio stvaran.

O romanu besteleru „MOĆ POKORE“:

Anabela Basalo, književnica:

Duboko kompleksan, gotovo šekspirovski dramatičan, ovaj ljubavni roman pobuđuje mnoga razmišljana i traži odgovore na pitanja etičke, religiozne i filozofske prirode.

Moć pokore je apoteoza ljubavi za kojom se čitavog života čezne, kojoj se sve podređuje, ali koja izmiče. Roman za kojim se bore veliki svetski reditelji.

Prof. Branka Nikolić, filolog i prevodilac:

Marija Jakšić nam se mnoogo puta u književnosti predstavila i potvrdila kao sjajan književni mislilac, i to na svoj osoben, darovit poetski način. No ovaj put je nadmašila samu sebe i zadivila nas još jednom novim načinom pisanja odvaživši se da zaroni u najdublje ljudske duše, onako kako to rade svi ozbiljni pisci, da sa dna iznese najlepše bisere svog književnog dostignuća. Po Mariji Jakšić put neljubavi u neljubav vodi …

Dr Ugrin V. Popović, pravoslavni sveštenik:

Pristupajući delu Marije Jakšić „Moć pokore“ u biti možemo da vidimo kako je jaka moć privlačnosti, seksualnosti, strasti … u čoveku, i što je još opasnije, kolika je moć nenadana, neočekivana i nepredvidiva.

Dragan Vilić, književnik:

Književnica ovom parapsihološkom dramom pokušava da dokaže da je moguće spojiti ono što je mnogim psiholozima i flozofima – ljubav i mržnju, dobro i zlo, tjelesnu strast i božanstvenu nirvanu, kroz patnju i rat vodi svaka duša na putu spoznaje, mira i duhovne sreće.

Nenad Plavšić, književnik:

Čitav sklop romana ukrašen je sposobnošću Marje Jakšić da u dijalozima privuče pažnju i pokaže kako afirmisani književnik sa lakoćom prenosi na papir najteže. Nadmašivši takozvano žensko pero Jakšić u romanu „Noć pokore“ dopire do samog izvora, odale su svi veliki pisci crpeli ideje.

O knjizi „ATENTAT NA DOBROTU“:

Milica Jeftimijević Lilić, književnica:

Literatura se uvek bavila problematizacijom zla i njegovim posledicama, o čemu vrlo plastično govori roman Atentat na dobrotu – Vreme đavoljeg performansa. Ova bolom pokrenuta knjiga stala je u odbranu svega onoga što je suprotno zlu.

Dragan Stodić, književiik:

Po mom ličnom uverenju najveća vrednost ovog romana što je ovo univerzalna priča kao što su „Zločin i kazna“, „Braća Karamazovi“, primenjiva na svakom delu zemaljske kugle.

Tekst, Zoran JAKŠIĆ

Foto, lična arhiva M. J.