СТРАДАЊЕ КРАЉЕВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ ВАН ОТАЏБИНЕ 1945. -1947. Г.

19.08.2023

ОЖИЉЦИ ЛОГОРА ЕБОЛИ У ИТАЛИЈИ

У Другом светском рату у Краљевини Југославији била су два антифашистичка покрета, Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ), којом је командовао Јосип Броз и Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО), под командом генерала Драже Михајловића. Иако су почетком рата једно време оба покрета сарађивала, касније због идеолошких разлика они су се разишли. Што год се рат ближио крају они су се толико удаљили једни од других да је најпре идеолошко неслагане (једни су били за Краља други за комунисте) прерасло у непријатељство. Због тога су при крају рата многи припадници ЈВуО, па и читаве јединице морале да потраже спас од Титових комуниста напуштајући земљу, преласком југословенске границе, одласком у иностранство. Не слажући се са Брозовим комунистима, а држећи се познатог слогана „За краља и Отаџбину“ највише их је крајем рата отишло у Италију. Међу припадницима ЈВуО је било оних јединица које су ратовале западним деловима Краљевине Југославије, у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини. Динарска (четничка) дивизија, којом је командовао војвода Момчило Ђујић је једна од њих.

Динарска дивизија са још неким јединицама ЈВуО (Дрински пук, 2. лички пук, Зетски пук, Жандармеријски пук, Самостални батаљон, Ваздухопловна група … ) 7. маја 1945. г. прешла југословенско-италијанску границу и предала се Савезницима (Велика Британија, Канада и САД). У овој групацији било је је и око 200 Хрвата и 300 Словенаца, који су били одати краљу и сачињавали Хрватску, односно Словеначку војску (!?)). Другу половину војске која је одлучила да пребегне у Словенију партизани су масакрирали у Кочевском Рогу када је убијено више од 30.000 војника Краљевске војске. Западни савезници су разоружали припадника ЈВуО стављајући им до знања да су војни заробљениици непријатељске војске (!?) и да морају бити смештени у специјалне војне логоре. Већ следећег дана, 8-ог маја припадници ЈВуО њих око 14.000 (са некима су били и чланови породица) пребачени су у логоре Ћезена и Форли (Италија). Логори су били око 30 километара удаљени од приморског града Равене. У логорима Ћезена и Форли официри и војници, сада Краљеве југословенске војске ван Отаџбине (КЈВвО), са породицама били су до средине септембра 1945. г након чега су пребачени у логор Еболи, 80 км удаљеног од Наполија. Поред горе наведених јединица у логору Еболи била је Логорска полиција, па, Штампарија Врховне команде КЈВвО, али, и радио станица, културно-просветни савет, који је био одговоран за организовање разних приредби. Постојао је и старешина, који се бринуо о члановима породица. У Италији је у то време било осамнаест војних логора, а логор Еболи је био један од њих.

РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ!?

На улазу у логор био је истакнут натпис na eнглеском језику натпис P.W CAMP што је значило да је то логор заробљених непријатељских војника!? Тај натпис је многе многе логораше љутио, јер су сматрали да они нису ратовали са Британцима и осталим њиховим савезнцима, већ против окупатора, немачких нациста, квинслига, хрватских усташа. У логору је био смештен и британски штаб, а до њега је био штаб команданта логора, бригадног генерала КЈВвО, Миодрага Дамјановића, кога је Дража Михајловић поставио за свога заменика за припаднике Југословенске КВ ван Отаџбине. Комунистичке власти у Југославији су стално тражили да јој се поједини високи официри изруче, али западни савезници су то одбијали. Они, који су се добровољно вратили били су најпре изложени тортури, стално испитивани и под присмотром. Неки су доживели трагичну судбину. Многи у логорима су изразили жељу да ступе у редове западних савезника, што им је омогућено. Они су притом имали задатак да чувају немачке заробљенике. Логораши су имали право да излазе у град, а неки су се бавили и ситном трговином не би ли нешто зарадили за голи опстанак, јер живот у логору је био веома тежак и мукотрпан..

Логораши су водили активан културни живот, одржавали приредбе, постојала је и школа. Гимназију је похађало 670 ученика, а основну школи 130 ђака. Играо се и фудбал. поред фудбалског клуба “Шумадија”, постојао је и клуб “Триглав” (сачињавали су га припадници Словеначке војске), па, “Тромеђа”, “Дрина” …Тимови су играли између себе, са британским војницима, али и са локалним италијанским тимовима. Поред фудбалских постојали су и одбојкашки, атлетски и боксерски клубови.

У Еболију је рођено доста деце, а логор је имао и своје гробље. Оно је било у месту Батипаља. Током две године, колико је постојао логор у Еболију, на њему је сахрањено 98 лица, према прописима за војничка гробља. На сваком надгробном споменику било је уписано име упокојеног, датум рођења и смрти. Она су уредно одржавана, а касније су италијанске власти на иницијативу војводе Момчила Ћујића посмртне остатке упокојених у лименим сандуцима преместили навoднo у крипту испод цркве Свети Никола у Барију где се и сада налазе?? Многи Срби страдалих припадника КЈВвО и чланова њихових породица после Другог светског рата трагајући за судбином својих синова, очева и рођака дуго нису знали шта се са њима догодило. О трагичној судбина оних који су преживели касније су се испредале приче. Бројни припапдници КЈВвО су са поносом и чашћу учествовали у победама Војске Краљевине Србије у балканским ратовима и Великом рату. Један број се храбро борио 1941. г. против окупационих војних формације Немачке, Италије, Бугарске, Мађарске, квинслига Независне Државе Хрватске, Шћиптара.

Логор у Еболију је постојао од септембра 1945. г. до априла 1947. г. када је затворен. Логораши су премештени у Немачку у логор Мунстер. Многи логораши су касније отишли у САД, Велику Британију, Канаду, Аустралију… Неки и са породицама. Било је и оних, који су униформу Војске Краљевине Југославије заменили за униформу армије САД, али и Уједињеног Краљевства, Аустралије, Канаде … Данас у САД, Великој Британији, Канади и Аустралији стасава трећа генерација Срба, неки њихови преци су носили униформу КЈВвО. Као што је случај са Николом Илићем, о којем ћемо нешто касније писати. Због тога су годинама имали, а њихови потомци данас, дубоке ожиљке логора Еболи у Италији.

После Другог светског рата судбина Краљеве ЈВуО била је табу тема за многе у Федеративној Народној Републици Југославији (ФНРЈ), односно СФРЈ. Комунистичке власти су настојале да затру све трагове о њима, мада се знало шта се са војницима и офцирима десило када су прешли југословенско-италијанску границу 7. маја 1945. г. Чак је онемогућено да и Црвени крст истражи и саопшти судбину припадника КЈВвО у италијанским логорима.

Многи су у расејању, али и у Србији, покушавали да расветле судбину својих ближњих по завршештку Другог светског рата. Један од њих је Никола Лукић, рођен у Енглеској 1960. године. Његови родитељи су: отац, Петар (родом из Велике Попине у Лици) и мајка Мирјана (рођена у Београду). Лукић се са родитељима 1962. г. преселио у Аустралију. Лукићев отац, стриц и деда су боравили у италијанским логорима, у Ћезени и Еболију, па и у немачком Мунстиру у време када је Немачка била подељена на четири окупационе зоне, коју су држали Американци, Совјети, Британци и Французи. Никола је био дугогодишњи секретар црквено-школске општине “Свети Сава” у Сиднеју, Аустралија, а приредио је многе монографије, дневнике и историографске књиге. Овај вредни српски истраживач је са протојерејом-ставрофором Сашом Радончићем (рођен 1975. г, Београд) приредио монографију “Еболи логор 1945. – 1947 у фотографијама” на српском и енглеском језику. Њих двојица, пак, да би дошли до истине користили су многе изворе, документа, разговарали са преживелим логорашима или са њиховим потомцима, прикупљали фотографије и филмске записе. И захваљујући монографији, која нам је послата из далеке Аустралије (?!) и ми смо успели да приредимо овај такст, који је пред вама. Аутори су од преживелих логораша и чланова њихових породица успели да прикупе преко хиљаду фотографија, које јасно говоре кроз какве су све муке и тортуре прошли припаници КЈВвО и њихове породице у првим данима после Другог светског рата боравећи у логорима у Италији и Немачкој.

Цена монографије је била 50 долара, а сав приход од продатих примерака је ишао за Српску православну цркву Саборни храм Светог Саве у Сиднеју, Аустралија и за њихов Фонд за парохијске пројекте. На албуму се дуго радило, а издат је тек 2011. г.

Свој прилог о логору Еболи је дао и М. Б. Пајић, тражећи гроб свог брата Љубише Пајића, који је преминуо у логору Еболи. Он је дошао до списка упокојених. На њему су осамдесетдеветорица са познатим именима и презименима, док се за деветорицу не знају основни подаци.

Погинуле, умрле или убијене од стране партизана и Титових служби су сахрањивани на гробљу у Батипаљи, код Салерна и Напуља. Посмртни остаци војника Краљевске војске су на крају после 1947. године пребачени нaвoдно негде у Бари, али до дана објављивања нисмо успели да сазнамо тачну локацију где су пребачени. На описаној старoj локацији успели смо да пронађемо само гробље Комонвелта.

ПОТОМЦИ ГЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАЈЛОВИЋА

Данас у расејању, рачуна се да их је највише у САД, Канади, Великој Британији и Аустралији, живе неколико десетина хиљада Срба чији су преци из Србије или су током рата носили униформу Краљеве југословенске војске. Ево неколико свежих примера.

Војни аташе Амбасаде Велике Британије у Србији је Енглез српског порекла, пуковник Армије Уједињеног Краљевства (УК), Никола Илић рођен 1968-ме године у Телфорду. Никола, по добром српском обичају, има бројну породицу. Поред жене Илић има четири кћерке и два сина! Породица Илић слави Ђурђевдан, која је после славе Светог Николе, најчешћа у Срба.

Пуковник Никола Илић има блиставу војничку каријеру, завршио је Краљевску војну академију Сандхерст, добитник је бројних одликовања, а краљица Елизабета II га је прогласила чланом реда Британске империје. Током војничке каријере службовао је у Босни и Херцеговини, Сијера Леонеу, на Косову и Метохији (КиМ), Ираку, Авганистану. Боравећи на КиМ у оквиру НАТО снага за време погрома Срба у овој српској јужној покрајини 2000. године пребацивао је вредне црквене иконе и књиге из Призрена, из којег су протерани скоро сви Срби, у српску енклаву – Грачаницу!

Занимљиво је то, што је Илићев отац Илија (рођен 1923. године у Пађени код Книна) био припадник Краљеве југословенске војске у Отаџбини (КЈВуО) и ратовао је у саставу Динарске (четничке) дивизије у Другом светском рату. За свог оца каже, да је био велики српски родољуб, борио се против хрватских усташа у Далмацији. Командант Динарске дивизије био је током рата војвода Момчило Ђујић.

Николин отац, Илија Илић, је био велики српски патриота. Илија је, иначе, после Италије дошао у Енглеску 1948. године, радио је као рудар у Менсфилду. Николин деда, Стефан Жућа Илић током Другог светског рата у окупираној Краљевини Југославији је био команант Пађенског батаљона Динарске дивизије.

Потпуковник Александар Милутиновић, Американац српског порекла, је био помоћник војног аташеа у Амбасади САД у Београду. Потпуковник Ник Дучић,наше горе лист, иначе, потомак славног српског песника Јована Дучића, био је једно време команадант НАТО базе “Бондстил”, код Урошевца на КиМ.

Има доста Срба у расејању, који су обукли униформу у војсци држава у којима су живели. Касније су њихови синови наставили ту традицију. Није ништа ново кад се каже да Србин радо иде у војнике. Током или при крају Другог светског рата, многи Срби из Краљевине Југославије отишли су у Сједињене Амаричке Државе, Велику Британију, Канаду, Аустралију, Немачку … из економских разлога, а неки и из политичких. Како се процењује данас ван Србије живи око 4.000.000 Срба, а како све већи број, посебно младих, напуштају земљу, неки у шали (али и у збиљи) говоре, да ће Срби у Отаџбини ускоро бити дијаспора својим земљацима у расејању!?

.

Зоран ЈАКШИЋ

Фотографије: Монографија “Еболи логор 1945. – 1947.“