УСПЕШНИ СРБИ У ДИЈАСПОРИ: МОМО ВУКОВИЋ

29.12.2024

УЗ БИЗНИС И ПЕСМЕ ЗА ДУШУ

Многе је људе из Босне и Херцеговине погодила ратна судбина ове бивше вишенационалне југословенске републике почетком деведесетих година прошлог века. Страх од рата, године искушења памте многи, као и наш саговорник Момо Вуковић, сада успешан предузетник у Немачкој, а некада перспективан млади певач из босанског града Теслића. Судбина, коју је доживео почетком деведесетих година могла би да послужи за један акциони дугометражни играни филм.

-Као младић волео сам музику, жарко сам желео да певам. Зато сам се јавио на једно такмичење певача-аматера, које су организовале заједно општине Добој, Теслић и Тешањ. Зна се да је у БиХ увек било добрих певача, ипак, у доста јакој конкренцији ја сам освојио друго место. Био је то подстрек да наставим даље. Али, како, питао сам се, морам да нађем сараднике, композиторе, текстописце, студио … И тако, док сам маштао о својој каријери, једног дана одлучих да одем у Немачку да посетим сестру која је живела у Келну. Било је то с јесени 1991. г. Али, след догађаја ме је изненадио. Баш кад сам био код сестре у Босни се запуцало! Нисам могао назад у Теслић, морао сам да останем у Немачкој. Срећом, имао сам прилику да упознам музичара, наше горе лист, хармоникаша Милета Јестровића, који је имао свој оркестар. Он је често је свирао током викенда на разним дешавањима, свадбама, крштењима … Ја сам му се придружио – прича нам Момо Вуковић, који је уз певање успео да отворио и једну успешну фирму у Келну.

Иако је добро пословао са фирмом љубав према музици га је терала да настави да пева па је 1998. г. у сарадњи са Продукцијом „Лазаревић“ издао дебитански албум. Момо није стао на овоме, убрзо је за Продукцију Миодрага М. Илића „Јужни ветар“ издао један албум, па, други.

-Интернет и јутјуб канал су много учинили да бројне добре песме издате у музичким продукцијама остану по страни. Тако је било и са мојим песмама. Ипак, нисам одустао. Иако ми је фирма добро радила срце ме је вукло пред микрофон. Године 2008. стао сам на „луди камен“, али, после седам година брака веза са мојом изабраницом је „пукла“. Ипак, имао сам среће добио сам златну девојчицу Дуњу, која данас има четрнаест година и велика ми је подршка у животу – додаје Момо.

Уз то, наш саговорник је имао проблема са својом бившом женом, она није дозволила да Момо често виђа ћерку Дуњу. Међутим, Вуковић свестан да му је ћерка велики ослонац у животу, одлучио је да сними хит песму са насловом „Дуња“ коју је посветио својој мезимици – Дуњи. Чак је снимио и један видео-спот, који се вртео на многим телевизијама. Тај његов потез је дао резултат и данас су ћерка Дуња и тата Момо нераздвојни. Да живот пише романе, показали су Момо и Дуња.

Песму „Дуња“ Момо сматра својим највећим успехом. Ћерку је вратио под свје окриље, њих двоје уживају у поштовању и љубави. Међутим, Момо и на пословном плану и у певању ниже успехе.

После издавања песме „Дуња“, која је постала велики хит понуде за гостовања и сарадњу стижу са свих страна

Године 2021. када је снимљена песма „Дуња“ у сарадњи са познатим композитором и хармоникашем, Љубом Кешељем снимио је још десет нових песама, изавач је била бијељинска продукција „БН мјузик“. На новом албуму најпознатије песме биле су: „Ни овде, ни тамо“, „Кућа мога оца“, „Палим једну за другом“ …

Коначно, Момо у свету шоубизниса постаје познато име, о њему се прича, следе бројна гостовања, наступи …

Вуковић не стаје, он је и даље веома активан, снима нови компакт-диск, „Моје све“ са десет композиција на којем је велику популарност стекла истоимена дуетска песма, коју је снимио са познатом певачицом народне музике Станојком Бодирожа Митровић, познатија као Ћана.

Поред насловне нумере „Моје све“ ту су и песме, „Синови и снајке“, „А мени се не жени“, „Господин и госпођа“, „Зашто си ми рекла да ме волиш“, „Не могу је прежалити“ (изведена је 2023. г. на Утексовом фестивалу у Београду), „Моја мајка“, „Чувај ми се љубави“ … Као композитор и сарадник поново се појављује, Љубо Кешељ.

Нови албум је још један помак у животу Моме Вуковића, који за Љубу Кешеља каже да је велики композитор и музички продуцент, да му је много помогао у каријери. У сарадњи, опет са Кешељом, обележио је крај 2024. године песмама „Блокада“ и „Радуј се животу“. Као аутор музике се појављује Свето Тулић, текстописац је Остоја Стојчић Оле, аранжмане је урадио Игор Кокић, микс Лаки Милић, снимано у Студију 011 Љубе Кешеља, који је и овог пута извршни продуцент. Издавач је продукција „БН мјузик“.

Годину 2025, вели Момо Вуковић, обележиће снимањем новог албума са десет песама у сарадњи са музичко-брачним паром, познатим композитором Јасмином Јакшић и Миленком Јакшић, текстописцем, који је својим стиховима прославио на десетине певача широм Србије, али, и бивше Југославије.

Међу десет песама, како каже Момо, нумера „Највеће откриће“, коју је имао прилике да чује као демо-снимак, требало би да буде велики хит.

-На пролеће улазим у студио да снимим песме, које ће бити за моју душу, али и за бројну моју публику, а на јесен очекујем да издам албум за једну познату дискографску кућу – каже Момо Вукотић, који у дијаспори међу многим српским певачима и Србима у расејању важи за популарног и цењеног певача.

И док са нестрпљењем чека како ће његови фанови да прихвате нове песме Момо не заборавља и свој приватни бизнис. Он је доказ да кад човек има жељу и упорност може у животу бити успешан на више поља.

-Мој бизнис је за живот, егзистенциују, а песме су за моју душу и моју Дуњу. Оне су ми покретач, дају ми снагу, као и моја ћерка Дуња – каже на крају Момо Вуковић, који са нестрпљењем очекује да ускоро уђе у студио и сними нове песме са Јасмином и Миленком Јакшићем.

Текст, Зоран ЈАКШИЋ

Фото, приватна архива М. Вуковић и З. Јакшић

ПРИЧА О БОРИ ЂОРЂЕВИЋУ ИЗ ВОЈСКЕ

11.11.2024

КАКО ЈЕ БОРА „СРЕДИО“ ПРИТВОР СВОМ ГИТАРИСТИ РАЈКУ КОЈИЋУ

У јесен 1979. г, годину дана после оснивања рок-групе „Рибља чорба“, Бора Ђорђевић Чорба морао је у двадесет и седмој години живота (тада је 27. година била законом утврђена крајње старосна граница за одлазак у ЈНА) да иде на одслужење војног рока. Отишао је у гарнизон Добој. У исто време његов гитариста Рајко Којић (1956 – 1997) отишао је на одслужење војног рока у Сарајево. Њих двојица су стално били у контакту, често се се чули и разговарали телефоном. Војни рок је тада био 12 месеци, понекад је било скраћење од месец дана.

Једног дана у лето 1980. г, док је цела држава још туговала због одласка у вечност највећег сина народна и народности Југославије, Јосипа Броза, Бора позове Рајка и каже му телефоном да у Београду у студију Енца Лесића (1950 – 2013) у некадашњој Улици Иве Лоле Рибара (сада Светогорска улица) има заказан термин за снимање песме „Назад у велики прљави град“, коју је он компоновао .

-Ја сам ти све средио код твојих старешина. Ти само пођи у петак вечерњим возом, који иде за Београд, а ја ћу те у Добоју чекати. Даље ћемо заједно – рекао је у телефонском разговору Чорба Рајку.

Наравно, Бора је имао дозволу за путовање у Београд, али не и Рајко. Њега је Бора обмануо. Којић је Бори наивно поверовао (?!), зато није затражио од предпостављеног старешине дозволу за излазак у град нити је добио дозволу за путовање ван гарнизона, која је обавезна. Из касарне Рајко је „изшетао“ кроз жичану ограду, то је био тајанстврни пролаз, за који су знали само поједини војници, међу њима је био и он.

Рајко Којић је због ситних дисциплинских преступа, најчешће кашњење из града, одлазак у град без дозволе, једном кажњен 15 дана војничким притвором. По Правилу службе у ЈНА војнику, који проводи време у притвору не рачуна се време у служењу војног рока, већ мора да дослужи проведене дане у притвору, а и губи месец дана скраћња војног рока, који су тада добијали сви војници. Уредбу о скраћењу војног рока доносили су највиши војни и државни органи власти. Рајко је после завршене основне обуке био распоређен у касарни код официра задужен за за спорт, а војник Којић имао је задатак да одржава спортске терене у касарни Лукавица, која се налазила у сарајевском предграђу, где је служио војни рок. Али био је и члан војничког оркестра у касарни „Народног хероја Савише Вајнера Чиче“. Поред Рајка у оркестру су свирали, познати Шефчет Хоџа, гитариста рок-састава „Варени пољубац“, који је основао рокер Милић Вукашиновић и Радивоје Лазић професор музике из Београда. Овај састав је после одласка са животне сцене највећег сина наших народа и народности, Јосипа Броза, бог чега је цела Југославија била дуго у жалости, од средине маја 1980. г. обилазио гарнизоне по БиХ свирао и певао војницима, старешинама, па, и цивилима југословенске патриотске и родољубиве песме, дизао им морал!?

По договору Рајко се у вечерњим часовима у петек увече укрцао у вечерњи воз, који иде за Београд. У Добоју га је дочекао Бора Чорба и тако они заједно крену пут главног града.

И док је Којић са Бором у возу мирно ћаскао и припремао се за снимање песме у студију Енца Лесића, у јединици где је служио војску Којић узбуна! За време повечерја, на прозивку пред спавање у 22.00 часа није било Рајка, одмах је обавештен дежурни јединице, па, касарне. Ангажована је и војна полиција, која је добила задатак да претражи све објексте у Сарајеву где обично војници залазе, ресторане, кафане, кафиће … Међутим, нема Рајка Којића. Обавештен је и Рајков претпостављени, који је одмах дошао у касарну. Сви су били забринути, питали су се: шта се то могло десити са Којићем? Утврђено је да је Рајко напустио касарну без дозволе, али где је сада? Уколико се у току ноћи, а и у суботу не појави Рајко у касарни одлучено је се ангажује и војна полиција у Београду и оде у Јарковац, у месту где је живео Рајко пре одласка у ЈНА и да га тамо потраже јер су многи предпосатвљали да је можда отишао у село да види фамилију.

Пошто су у суботу у цик зоре стигли у Београд Бора и Рајко после краћег одмора обрели су се у студију Енца Лесића, завршили снимање песме „Назад у велики прљави град“ и отишли да попију пиће у познатој кафани „Шуматовац“ где су се обично окупљали певачи, музичари и менаџери не само из Београда већ из целе бивше Југославије, договарали за тезге, правили планове, дружили се. Кафана „Шуматовац“ налази тик уз зграду „Политике“, у коју долазе новинари и фоторепортери не само ове медијске куће већ и „Радио ТВ ревије“, „Експреса“ „Борбе“, „Вечерњих новости“, „Сабора“ … Двојица познатих музичара одмах су запали за око једном фоторепортеру „Експреса“, који их је снимио, са њима кратко попричао отрчао у редакцију радујући се да има ексклузиву. Одмах је у фото-лабораторији развио филм, направио фотографије и једну објавио у листу са кратким текстом у којем су се двојица хвалили како су дошли у Београд јер су добили ванредно одсуство да у студију сниме песму, која ће бити хит.

Фотографија и текст у „Експресу“ изашли су у недељу, а рубрику о Бори и Рајку су могли да прочитају и читаоци у Сарајеву. Потпуковник Жарко Милановић из Рајкове касарне, који је био задужен да пронађе и врати у касарну Рајка, као пасионирани љубитељ новина у недељу у јутро је купио „Експрес“ и прелиставајући лист на његово велико изненађење видео је фотографију на којој су, нико други, до Рајко и Бора. Прочитао је и разлог због чега је Рајко напаустио касарну. Њему је одмах лакнуло око срца, јавио је дежурном у касарни да је са Рајком све у реду (?!), да је жив, налази се у Београду и да га очекују да ће се у понедељак вратити у касарну. За сваки случај обавештена је и војна полиција у Београду, да ако Рајко не дође у касарну у понедељак да га хитно пронађу и да га са стражом спроведу у Сарајево.

Ипак, Рајко се у понедељак пре подне појавио у сарајевској касарни, под хитно је саслушан, признао да је без дозволе отишао у Београд. Притом је признао да је био наиван што је веровао Бори да му је средио дозволу за путовање, а „средио“ му је притвор. Од предпостављеног комаданта Рајко је експресно добио казну 15 дана притвора. Време проведено у притвору није му се рачунало у редовно служење војног рока већ је тих 15 дана морао на крају (војног рока) да дослужи.

Бора Ђорђевић је почетком септембра 1980. г. скинуо униформу, а Рајко је то учинио два месеца касније, у новембру. Покушао је Бора у разговору са неким Рајковим старешинма да издејствује смањење казне свом гитаристи правдајући да их у Београду очекује снимање нових песма, турнеја, наступи … Али, сав Борин труд је пропао. Рајкове старешине нису смели да се оглуше од прописа, закон је био јасан, важио је за све војнике, па и за Рајка. Којић, који је требало да служи војску 11 месеци (са скраћењем од месец дана) морао је да одслужи 13 месеци, два месеца више. Због два притвора од 15 дана морао је да дослужи месец дана, није добио ни скраћење од месец дана, које би му следовало да није био у притвору.

Почетком 1996. г. аутор овог текста је срео у Београду Бору Ђорђевића, питао га је за Рајка Којића, а познати рокер му је одговорио: Рајко је у селу, умире од дроге! И, заиста, неколико месеци касније у новинама сам прочитао: умро је Рајко Којић. Био је то 11. април 1996. године, само дан раније пре него што је требало да напуни педесет година! Каква трагедија! Рајко је рођен 12. априла 1956. г.

Текст фото, Зоран ЈАКШИЋ