13.07.2024

ЧУВАР МУЗИЧКОГ БЛАГА, НАСЛЕЂА И ТРАДИЦИЈЕ

Међу ретким музичким уметницима у Србији данас можете срести личност као што је госпођа Бојана Николић Петричковић, председник Центрa за очување музичке културе и традиције Balkan Culture Heritage (Балканско културно наслеђе), које је основала. Уз огромно ангажовање труди се да сачува српско традиционално музичко благо, културно наслееђе, које је добрим делом занемарена од нас и скрајнута из нашег реалног живота, ретко се изводи или никако. Њена је жеља да поново оживи нашу традиционалну музику, да се она чује. А за то јој је мало само њен велики ентузијазам, већ и помоћ друштва, пре свега оних институција, која се баве културом и нашом музичком традицијом.

Ко је Бојана Николић Петричковић, уважени етномузиколог, интерпретатор традиционалне српске музике, вођа групе „Српски гласови“, мајка четворо деце, која је због својих анђела и љубави према њима, морала на корак да одустане од докторcке дипломе?

-Суштински ја сам неко ко од кад зна за себе негује српску традиционалну песму. Изводим оба вокална стила и сеоску музику и варошко-градску. Српску сеоску традиционалну музику ми као народ готово уопште да не познајемо јер је она медијски невидљива. На националним медијима не постоји више ниједна емисија која се бави сеоском културом попут емисије “Српски источници” или нешто популарнији облик ТВ емисија “Шљивик”, која се једно време емитовала на програмима националне Радио-телевизије Србије. Наша сеоска култура је једна од најстаријих цивилизацијских усмених тековина очуваних у свету. Ми као народ тo не знамо. Ми мислимо да наша традиција почиње од трубе и хармонике. Што је погрешно.

Сваки крај у којима су Срби живели и живе имао је своје специфичне вокалне облике попут песама “из вика” (западна Србија), песама “на глас” (централна Србија), “гангa” (Херцеговина и Купрес), “ојкача” (Поткозарје, Банија и Кордун), “грокталица“, „орзалица“, „розгалица” (централна и западна Босна и Херцеговина, Лика, Книнска Крајина, Далмација), “романијска кајда” (Романија, Република Српска), “озренска кајда” (Озрен, Република Српска), певање у Семберији, Дервенти, северној БиХ, то су све различити певачки стилови старијег сеоског певања које ми у етномузикологији сврставамо под назив песме “на глас”. Постоји и вокални облик који називамо певање “на бас” оно је мелодијски лакше за савладавање и певају Срби у западној, централној и источној Србији, Војводини, Херцеговини, централној БиХ, Босанској Крајини, Лици, Книнској Крајини, на Кордуну, у Славонији, Барањи, Срему, каже наше саговорница, па додаје:

-Сеоско српско певање је бисер националне културе. Оно је више од уметности а није ни близу забележено у мери у којој би требало. Етномузиколози су само зашли у неке крајеве, пуно области није уопште истражено, посебно у Босни Херцеговини (Федерацији БиХ и Републици Српској). Црна Гора је такође недовољно етномузиколошки истражена и више крајева у самој Србији.

Још пре 4-5 деценијa прекинуо се нит преношења тог знања и певачких стилова с колена на колено. То знање носи старија генерација, младима је тешко да певају старе песме јер су оне тешке за учење. У њима је секунда главни сазвук. Млади певају највише песме “на бас” остале вокалне облике готово уопште не певају.

Певање “на бас” је карактеристично и за крајишке новокомпоноване песме, оно је звучни идентитет Крајишника, посебно након ратова 90-их година када су људи расељени по целом свету. Те песме народ сад погрешно назива “ојкачама”. Она се у Лици и Книнској Крајини није певала, она се певала само у Поткозарју, на Кордуну и Банији, и потпуно је другачија кајда, односно мелодија, од песама у којима пратња басира.

Како одлази cа животне сцене старија генерација тако нестаје знање које су они носили. Ако та песма, тај прастари звук није снимљен, а у многим крајевима није снимљен, ми губимо заувек музички бисер од непроцењивог значаја и музички идентитет српског народа који је вековима усмено био чуван и преношен. Сада је крајне време да се сеоске песме забележе и сниме док још има ко жив да нам их отпева, да заувек не буду изгубљене. Усмена традиција није камен да га неко ископа за 10 или 100 векова, усмена традиција ако није звучно забележена губи се заувек.

Како се ви борите да се сачува и не изгуби заувек српско музичко благо?

-Ја сам тога одавно свесна и борим се свом својом снагом да се то вековно знање, то богатство културе сачува. Изузетно је тешко доћи до архивских етномузиколошких снимака. Архиви су недоступни за јавност, често су и недигитализовани, људи немају томе приступ сем уског круга научника. Из тих разлога ја сам 2010-те године када сам основалаа Центар за очување традиције и културе Balkan Culture Heritage покренула и издаваштво. До сада сам објавила 10 аудио компакт-дискова (ЦД-ова) и књигу етномузиколога проф. др Димитрија Големовића, “Свака птица својим гласом пева” која има око 250 архивских примера. Сав тај материјал доступан је на истоименом YT (you tube) каналу Balkan Culture Hеritage. Нека од издања подржана су од стране Министарства културе Републике Србије. ЦД – Традиционална музика западне Србије рађен је у сарадњи са Музејем на отвореном “Старо село Сирогојно”. Један ЦД објављен је у срадњи са Катедром за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду. Најважније је да тај материјал буде доступан.

. Која се музика налази на тим компакт-дисковима?

– Поред воклног наслеђа, nа ЦД-овима се налази i инструментална музика свирана на гајдама, фрули, тамбурама, двојницама, окарини, гуслама, диплама, кавалу и дудуку (српском, не јерменском). Хармоника и труба су се популаризовали у српском народу тек прошлог века, то су инструменти западно-европске културе, то нису српски традиционални инструменти иако се на њима сада свира српска традиционална музика. У нашим народним оркестрима почевши од РТС-а (Народни оркестар и Народни ансамбл), изузев фруле у понеким нумерама нема ниједног традиционалног инструмента. Чланови оркестра свирају на инструментима западно-европске културе (хармоника, виолина, контрабас, флаута, виолончело, клавир, синтисајзер, бубњеви, итд.). Овакав састав оркестара је доминантан у нашим културно–уметничким друштвима, како у Србији тако и међу Србима у расејању. Последњих година су почели полако да се уводе српски традиционални инструменти у народне оркестре како стасава једна нова генерација младих инструменталиста.

Ми имамо 3 различите врсте гајди – војвођанске, сврљишке и јужноморавске. До пре пар година овај инструмент био је на рубу изумирања, хвала Богу па су се појавили млади гајдаши и инструменталисти, који су оживели овај већ заборављени и важан инструмент. Опет сва та дивна деца су медијски невидљива, као и у великој мери певачке групе, које изводе традиционалне српске песме, којe нису комерцијалне, али су веома важне за очување нашег музичког и културног идентитета. На неким телевизијама у јутарњим колажним програмима и поводом појединих историјских и верских догађаја „протрчи“ понеко културно-уметничко друштво и изворна певачка група. То је недовољно да би се на прави начин сагледао само мали део нашег богатог националног културног наслеђа и музичко благо.

Медијски је РТС годинама неговао варошко-градску песму – староградску, севдалинку, романсе, новокомпоноване песме у великој мери. Често су традиционалне песме градског стила или песме са југа, Косова и Метохије, једногласне песме, које је пратио Народни оркестар или Народни ансамбл РТС интерпретиране оперски или полу-оперски, посебно у извођењу певачица. У народу се никада на тај начин стилски није певало. Из мог угла то је био један погрешан приступ традиционалној песми. Срећом, задњих година се тај манир оперских интерпретација губи.

Годинама и деценијама уназад нам народи, посебно они који су били у саставу некадашње Југославије, краду и својатају све и свашта а ми не реагујемо. Српском владару Стефану Твртку I Котроманићу, краљу Српске Босне, Приморја и западних земаља дижу споменик представљају га као “босанског“ краља!? У википедији налазим да Бошњаци тврде да су на средњвековним споменицима, стећцима (настали од 10. до 14 века када у Босни није било муслимана), слова исписана на „босанској“ ћирилици!? Још гора је ствар са српским музичким благом. Док смо ми инертни и незаинтересовани други се „ките нашим перјем“. Како сте горе рекли „грокталица“,“орзалица“, „розгалица“ је начин певања који су изводили Срби у Далмацији, Книнској Крајини и Лици, а заштитила их је Хрватска!? Како се то десило?

-“Грокталице” су на предлог Хрватске заштићене при УНЕСКО-у (Агенција Уједињних нација за образовање, науку и културу) као “Ојkanje singing” (!?), као један од облика нематеријалног културног наслеђа коме је потребно хитно очување. То је стил групног певања у којима солиста на вокалу „ој“ изводи спепцифичну викалну технику.У народу се за солисту говорило да је „ојка“, „грокти“, „розга“, „орза“ те одаатле назив „ојкаnje singing“То су све различити локални називи за исти стил песама и вокалну технику. Срби се, као главни носиоци овог стила певања не помињу на репрензатативној листи нематеријскног кулутног наслеђа при УНЕСКО . Најисправније би било да су тај начин старог певања заштитиле заједно Хрватска, БиХ (Република Српска и Федерација БиХ) и Србија. Тај вокални облик су у највећем проценту изводили Срби јер су они били и најбројнији народ у областима где се „грокталица“ изводи. То је апсолутно својатање туђег музичког блага. Тек када су Хрвати то заштитили ми смо се покренули и предложили да се „грокталица“ упише у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије (под бројем 13, од 63 елемената). На међународном плану ми смо јако мало урадили на промоцији српске културе. При УНЕСКО-у су на листи нематеријалног културног наслеђа регистрована само пет српских елемената: слава (27.11.2014.), певање уз гусле (02.12.2018.), коло (07.12.2017.), злакуско лончарство (16.12.2020. г.) и последњи – шљивовица (01.12.2022. г.) док је Хрватска 22 елемената нематеријалног културног наслеђа регистровала. Међу њима су и тековине српске културе попут „немог кола“, које се изводило у БиХ (Републици Српској), као и у Црној Гори. Или „бећараца“, који су се раније певали уз гајде, а данас уз пратњу тамбураша изводе у целој Војводини. Хрватска је до 2014. г. регистровала 14 елеменаата нематеријалног културног наслеђа док смо ми само први елеменант – славу!. Ако наставаимо са тим темпом многа друга културна наслеђа и музичке вредности ћемо на међународном пољу изгубити. Кад ми Срби не знамо шта је „ганга“, шта је „ојкача“, шта је „песма извика“, кад не знамо да постоји српски дудук, а не само јерменски, кад не знамо да су Срби свирали гајде а не хармонику, наши суседи ће једва дочекати да то српско прастаро културно наслеђе присвоје и да се са њим поносе. За 50-100 година биће у потпуности избрисан траг о Србима на многим подручјима, не само у физичком облику протеривањем са својих вековних огњишта већ и у културолошком. Томе свему, нажалост, својом немарношћу и бахатошћу према сопственој култури и ми сами много доприносимо. „Грокталицу“ данас изводе Срби који су се доселили у Војодину, то су колонисти из централне БиХ и Босанске Крајине после Другог светског рата и прогнани из Хрватске након ратова 90-их година. Изводе је и младе певачке групе.

Други народи нам краду и отимају језик, писмо ћирилицу, обичаје, традицију, музику. Чине свашта да наше културно наслеђе представљају као своје. Ми не радимо ништа, незаинтересовани смо да заштитимо у овом случају традиционалну српску музику борећи се за наш културни идентитет. Какав је случај са севдалинком?

-Као што раде Хрвати исто чине и Бошњаци када је севдалинка у питању. Они је својатају као да је у Босни потекла. Севдалинка је ништа друго до варошки стил песме, који се изводио у Босни и Херцеговини, Србији (посебно на југу Србије, у Врању, на Косову и Метохији) изводио се у Црној Гори и Северној Македонији. То је исти стил пeсама. Певали су је сви народи, а понајвише Срби, јер су као народ и најбројнији били у овим областима. Најпопуларнија и најбоља певачица севдалинки је Српкиња, Нада Мамула. Можете на Google прочитати списак најпопуларнијих севдалинки, пола наведених песама су српске традиционалне песме са Косова и Метохије („Мој голубе“, „Каранфиле цвеће моје“, „Запевала сојка птица“ …). Када странци то читају, они не знају да су то српске песме. Они мисле да је севдалинка бошњачка (муслиманска) традиционална песма. То је сварност јер у међународној културолошкој беспоштедној борби многе нације грабе да изграде свој идентитет служећи се неиситинама и лажима. Севдалинка је варошко-градаска песма, њу су певали муслимани (Бошњаци), али Срби, Македонци, Црногорци и Хрвати широм бивше Југославије.

. Да је севдалинка и српска најбољи је доказ да је аутор најлепших севдалинки био Србин, Раде Јовановић из Горажда (БиХ). Његове песме, „Јаблани се повијају“, „Негдје у даљини“, „Маленим сокаком не пролазим више“ и друге севдалинке отпевали су углавном бошњачки певачи, али и поједини Срби. Па, ипак их Бошњаци својатају као своје. Како у Подрињу певају Срби и Бошњаци?

-Зна се да је култура старија од наших националних подела. Дигитализовала сам снимке које сам добила на Палама у Републици Српској, на њима су се налазила певања са сеоских сабора на Романији и са Подриња још 80-их година. Срби и Бошњаци из једног села су стилски исте песме певали. Таквог вокалног стила нема у Турској. Једноставно људи мењају веру, мењају и националну припадност али не могу да промене свој језик и културу, она нас одаје шта су нам преци били.

Ово је сад већ сфера политике у коју не треба залазити. Свако има право да се осећа национално и верски како жели. Култура је старија од свега тога. Она треба да нас спаја, а не да нас раздваја. Ми као народ треба да научимо шта je наш национални идентитет и да се за њега боримо.

Срби су један од ретких народа у свету који своју музику нису брендирали, свет мисли да ми имамо овде само трубе и ништа више, а ми имамо вековима стару традицију и култури и ону сеоску и варошко-градску. Два потпуно различита музичка стила, то је све наше богатство.

Мој девојачки сан био је да нашу музику испромовишем у свету, да засија и да добије звучно место које јој припада. Живот ме задњих 25 година водио све около, од школовања, завршавања факултета, покретања Balkan Culture Heritage, предузетништва, сарадње са вртићима, издаваштва, борбе за сваку песму и музику на терену забележену, мајчинства (4-oro деце). Надам се да ћу са нoва два ЦД-а, која припремам успети да прикажем макар делић дивне разноликости наше културе. Волела бих да имам пуно концерата и код нас и у свету. Волела бих да радим са пуно младих певачких група у Србији и са Србима у расејању, да им помогнем да савладају вокалне технике, а посебно старо сеоско певање.

Надам се да ће мој Српски народ коначно постати свестан значаја очувања традиције, вредности сопствене културе и да ће ми помоћи да у овоме не будем сама. Највише бих волела да се сви покренемо, размилимо и снимимо певаче старије генерације, који знају још да нам запевају старе изворне песме, како бисмо их сачували у музичкој архиви за вечност. Последњи је тренутак, док још има ко да нам пренесе вековно знање наших предака, песме и музику коју су нам певали и свирали. Кад то учинимо врло брзо остаће нам само снимци са којих ћемо учити, сваки стил певачки или свирачки. Али, стил певања, који није на аудио или видео снимцима забележен остаће заувек изгубљен. Лепо је певати „Ој, Косово, Косово“ и сличне новокомпоноване песме, бусати се у груди и осећати се национално пробуђеним али хајде да закопамо дубље и видимо шта је тај народ на Косову и Метохији заиста певао и вековима преносио, па да те песме научимо и сачувамо. То ће бити прави начин да очувамо националну културу и косовско-метохијску традицију а односи се на све области у којима су живели Срби или живе са подручја бивше Југославије.  

Клико смо мало учинили да на прави начин у свету представимо наше музичко благо и наслеђе говори и овај пример. Скоро сам на Google укуцалa појам “Serbian traditional singing” и излази ми – Лепа Лукић (!?). Невероватно, у свету смо представљени тако да српско традиционално певање почиње од Лепе Лукић. То се мора хитно променити.

Ово о чему смо причали је само део српског музичког наслеђа. Другом приликом ћемо причати о песмама, које се изводе приликом разних обреда, о оним које нисам споменула (додоле, коледаре, чаројице, вучаре, краљице итд.). .

Било би лепо и писати само о вокалној традицији па посебно о инструменталној. Пошто су издања електронска било би сјајно да се уз текст „каче“ примери са YouTube-a да читалац може одмах да послуша о каквој песми је реч. Јер наш народ више уопште не зна како звуче те песме.

Још један интересантан податак. На Музичком колеџу у Берклију (Сједињене Државе) имају одсек Балканско певање, они под Балканским певањем уче искључиво бугарске полифоне песме. Српске сеоске песме и варошко-градске, које певају Срби у Србије и новим државама бивше Југославији, су свету непознате као и нама самима.

Шта моментално радите?

-Снимила сам песму „Голубица“, то је трећа објављена песма као део пројекта “Зрно тамјана” ауторке Јасмине Јакшић. Она је компоновала музику и написала текст. Биће објављено укупно 5 духовних и 5 традиционалних песама. Мени је изузетна част што ме је одабрала да интерпретирам ову дивну песму. Спот је сниман на имању Манастира Велика Ремета, на Фрушкој Гори. уз благослов игумана Стефана Вучковића.

Поред „Голубице“ ове године биће објављена моја два ЦД-а. На првом ја са мојом групом „Српски гласови“ изводим сеоску традиционалну музику. Биће објављена музика коју смо изводили за онлаин едицију Моргенланд фестивалa, из Немачке. Део програма може се већ послушати на YT-u. Издавач ће бити издавачка кућа Драиер Гаидо из Немачке.

Певачку групу „Српски гласови“ сам основала 2013. године када сам одабрала своје најбоље ђаке да са њима концертно наступам и да изводимо најархаичније српске и балканске вокалне стилове.

Други ЦД ћу објавити у оквиру своје издавачке куће Balkan Culture Heritage крајем септембра. На њему се налазе обраде варошко-градских песама и севдалинки као што су: „А што ти је мила кћери јелек раскопчан“, „А што ћемо љубав крити“, „Крај танана шадрвана“, „Маријо, ћеро, Маријо“ и друге. Аранжмане сам радила са професором Борисом Буњцем. To je једна уметничка обрада песама, која ће припасти world music жанру. У ансамблу који ме прати су дувачки инструменти (кавал, фрула и кларинет), па, клавир, гудачки квартет, контрабас, класична гитара и удараљке.

Зоран ЈАКШИЋ

Фото, Б. Николић, приватна архива