21.09.2023
СРПСКО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ И УНЕСКО
Српска држава је званично устоличена у време краља Стефана Немањића,познатог у историји као Стефан Првовенчани (1196 – 1227) у тринаестом веку, пре више од осам векова, 1217. г. Историјске чињенице гворе да су и пре Немањића од 7. до 10. века на Балкану постојале српске земље, које су заузимале већу површину него што има садашња Србија. Према бележењу византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је написао и оставо за собом капитална историјска документа, у другој половини осмог века прва српска кнежевска династија била је Властимировићи. Познати су кнежеви, Вишеслав, Радослав, Проситој, Владимир и његови синови, Мутимир, Стројимир, Гојник. Прва краљевска династија били су Војислављевићи.
Области, којима су владали биле су: Дукља (између Скадараког језера и Боке Которске), Травунија (између Боке Которске и Дубровника), Захумље (између Дубровник и Неретве), Неретљани (између Неретве и Цетине), као и територије северно од њих, до Саве. Српски владари стално су били у сукобу, због територије са Византијом, али и са Бугарском (на истоку). Најзначанији културни спомек из тог доба, у најранијем периоду хришћанства, је црква Светих апостола Петра и Павла у Расу.
У областима, које су вековима насељавали Срби су остављали траг зидајући цркве, манастире, задужбине … Остављали су белег израдом разних предмета, својом културом, обичајима, традицијом, занатима … Нешто је од тога сачувано, нешто не. Битно је да се бројна културна добра, материјална и нематријална, која су остала, сада сачувају. И да о њима сазна свет. За то су код нас задужени музеји, историјски, војни, енографски … Републички завод Србије за заштиту споменика културе са подручним заводима брине се о непокреном кулурном наслеђу. Ту је и Центар за нематеријално културно наслеђе. На међунарном плану кровна организација је УНЕСКО. Она најзначајнија материјална и нематеријална културна добра света верификује, бележи, брине се о њима, даје материјалну подршку државним институцијама. Иако имамо бројне историјске споменике, непокретна и покретна културна добра на УНЕСКО-вој светској листи културног наслеђа број српских вредних здања, уметничких дела, знаменитих места, археолошких налазишта … је доста скроман за разлику од неких држава. Србија мора хитно да промени своју политику и да покаже свету сва културна блага и драгоцености, које поседујемо, јер имамо дугу и светлу историју постојања на Балкану. Зна се, српски народ је један од најстаријих у Европи.
И поред многих мањкавости можемо се нечим и похвалити, на УНЕСКО-вој листи памћења света уписани су три вредна српска дела: АРХИВА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ (уписана 2003. године), МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (2006. г.) и оригинални ТЕЛЕГРАМ АУСТРОУГАРСКЕ ЦАРЕВИНЕ о објави рата Краљевини Србије 1914. г. (2015. г.).
НЕМАТЕРИЈАЛНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ
На листи нематеријалог културног наслеђа Србије налазе се 57 елемената. Од тог броја пет елемената је увршћено на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематеријалног културног добра значајна за човечанство. То су: српска породична крсна слава, традиционална народна игра коло, певање уз гусле, злакуско лончарство и традиционално пиће од шљиве – шљивовица.
Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа УНЕСКО-а на свом 17. заседању у Ријаду (Мароко) 1. децембра 2022. г. је донео одлуку о упису „Друштене праксе и знања у вези с припремом и употребом традицоналног пића од шљиве -шљивовице“ на своју Репрезентативну листу нематерјалног културног наслеђа, као пети елеменат, који је на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.
Центар за нематеријално културно наслеђе Србије, који ради при Етнографском музеју у Београду, а на основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије и Министарства културе Републике Србије је припремио комплетан номинизацијски досије за упис шљивовице на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Поред Етнографског музеја у Београду и Народног музеја у Чачку, који су били предлагачи елемента, у изради номинације учествовали су носиоци наслеђа, појединци, породице, удружења, локалне заједнице, институције културе и образовања и други.
Шеснаестог децембра 2020. г. УНЕСКО-ов Комитет за очување нематеријалног културног наслеђа човечанства на свом заседању је донео одлуку да на Репрезентативну листу нематријалног културног добра уврсти српско лончарство, занат из села Злакусе из околине Ужица у западној Србији! Злакуско лончарство је занат, којим се изграђују керамичке посуде, углавном за домаћинство, од специјалне глине и калцита на ручном колу.
Занимљиво је да је злакуско лончартво било тек наш четврти елеменат нематријалног културног добра које је увршћено на УНЕСКО-ову Репрезентативну листу нематериалног културног добра човечанства. Пре тога на УНЕСКО-ову листу увшћена су три нематеријална културна добра: прослава српске крсне славе ( година уписа 2014. г.), затим, играње кола (2017. г.) и певање уз гусле (2018. г.).
Да се стави на УНЕСКО-ову Репрезентативну листу српска крсна слава предложили су одговорни људи из Етнографског музеја у Београду. Слава је комплекс ритуалних и социјалних пракси, којом чланови породице славе свеца-заштитника. Познато је да су Срби народ, који у свету имају највише слава. А разлог је што су Срби били пагани, веровали у више богова. Највише слава Срби имају током јесени и почетком зиме. Као народ који се претежно бавио земљорадњом, после пролећних и летњих стижу и јесењи радови. Пошто све заврше послове долази мали одмор, предах, па, почну славе, женидбе, удаје, разна весеља.
Коло је распрострањена играчка пракса , претежно се упражњава на селу, оно је облик традиционалне српске културе. Традицију играња кола из разних крајева Србије чувају бројна културно-уменичка друштва у Србији и расејању. Да се коло уврсти на списак елемената нематеријалног културног наслеђа предложио је наш Национални ансамбл игара и кола „Коло“, који је прави представник српске културе и њене традиције.
Певање уз гусле је извођачка пракса, коју негују Срби углавном у Србији и Црној Гори, али, и у Републици Српској, на Косову и Метохији. Упажњавају је многи и у расејању. Певање уз гусле је самостална извођачка пракса. То је певање епских народних песама у десетерцу, које певач изводи пратећи се на гуслама. Предлог да се стави на Листу нематеријалног културног наслеђа дала је Општина Врбас у којој има доста љубитеља певања уз гусле.
Злакуско лончарство је познат занат од давнина. Једно време је био у запећку, претила је опасност да се угаси. Али, неки агилни и вредни људи пре неколико десетина година су поново покренули овај занат и данас нема куће у селу Злакуса да се њиме не бави и живи од њега. Злакуско лончарство је ручна израда керамичких посуда за термичку обраду хране ручним колом. Користи се тзв. техника зидања додавањем слојева глине, која је специфична и има је само у злакуском крају.
Поред ових пет елемената, која се налазе на УНЕСКО-овој светској Ререрзентативној листи на Листи нематеријалног културног наслеђа Србије налазе се још 52 елемента, међу њима: зравице, косовски вез, опанчарски занат, чување Христовог гроба, врањска градсака песма, ојкача, Вуков сабор, наивно сликарство Словака, Лазарице у Сирнићкој жупи, фрулашка пракса, Драгачевски сабор трубача, пиротски качкаваљ … Сви ови а и остали елементи са наше Листе нематеријалног културног наслеђа конкуришу да се једног дана уврсте на УНЕСКО-ову Репрезентативну листу.
При Министараству културе и информисања Републике Србије, У Етнографском музеју у Београду је 20. јуна 2012. године је отворен Центар за нематеријално наслеђе Србије. Одлуку о основању Центра је донела и одобрила Народна скупштина Републике Србије маја 2010. Преко овог Центра и Министарства културе и информисања, као и посебног амбасадора Србије у УНЕСКО се лобира да се поједини споменици културе у Србији ставе на Репрезентативну листу светског културног наслеђа.
Упорним радом уз стручно представљање наших највернијих најрепрезентативнијих културних добара може се ускоро наћи на УНЕСКО-ву листу наши познати национални паркови, јединствени у свету: Фрушка гора, Ђердап, Копаоник, Тара, Шар планина, меандри Увца, археолошки. паркови, Виминацијум, Винча, Медијана, Старчево … За УНЕКСО-ву Листу светског културног добра конкуришу и букове шуме на планини Тари, могли бисмо очекивати да се на листи нађу и седам велелепних тврђава на Дунаву, Београдска тврђава, Рам, Смедеревска тврђава, Голубац, Петроварадинска тврђава, Бач и Фетислам.
ОСАМ САКРАЛНИХ ОБЈЕКАТА
На УНЕСКО- вој листи светског културног добра налазе се осам материјалних сакралних српских култних објеката са којима се поносимо, а познати су не само у Европи већ и у читавом свету. То су, пре свега, четири културна добра Српске православне цркве на Косову и Метохији, споменици од изузетног значаја за човечанство: јединствена Пећка патријаршија (основана 1346.), црква Богородице Љевишке (из 14-тог века)и два манастира чуда средњовековног градитељства, задужбине Немањића, Грачаница (задужбина краља Стефана Милутина Уроша II Немањића, изграђена 1321. г.) и Високи Дечани (задужбина краља Стефана Уроша III Немањића Дечанског и Стефана Уроша IV Немањића, цара Душана Силног. Градња трајала између 1326/1327 и 1334/1335. г.). Ова културна наслеђа најбоље говоре о постојбини Срба на Космету, на којој су живели више од осам векова. У то врема Шиптара није било ни у траговима. На листу светског културног добра манастири су увршћена 2004. г. Сви ови културни споменици на КиМ непроцењивих материјалних и духовних вредности су данас угрожени од налета шиптарских насилника и терориста, који их често скрнаве и оштећују. Храм Богородице Љевишке је чак у погрому 2004. г. спаљен.
Пети споменик културе СПЦ је манастир Студеница, код Краљева, један од највећих и најбогатијих српских манастира, задужбина великог жупана Стефана Немање (1113 – 1199), основан 1190-те године. На УНЕСКО-ову листу уписан је 1986. г. На овој листи светског наслеђа налази се и манастирски локалитет Стари Рас (средњевековни град и средишна престоница Немањића и српске државе – Рашке, њен политички и културни центар у 14-том веку и у првој половини 15-тог века) и Сопоћани. Овај локалитет обухвата четири објекта: манастире Сопоћани и Ђурђеве ступове, цркву Светих апостола Петра и Павла и Стари Рас.
И Гамзиград код Зајечара, археолошко налазиште Феликс Ромулијана, некадашња римска царска палата из 4-тог века н. е. је 2007. године увршћена на УНЕСКО-ву листу непокретне имовине светског наслеђа. То није никакво изненађење јер се зна да је на територији садашње Србије рођено седамнаест римских царева!
И најзад, међу осам сакралних културних објеката на УНЕСКО-овој листи светског наслеђа су увршћени надгробни камени споменици – стећци (стојећак, камен, биљег, белег, кам, мрамор), који се налазе на просторима Србије, Црне горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Уписани су у УНЕСКО-ву листу 2016. године. На њима су уклесани разни украси и слова, нека врста поруке покојницима, а настали су од 10-тог до 15-тог века. Дуго се тврдило да су стећци припадали богумилима. Али пошто су на њима углавном исписана ћирилична слова, утврђено је да су припадала Србима. Највише их на територији БиХ, односно Републике Српске, код градова, Билећа, Требиња, Гацка. То је још један доказ да су Срби били бројни и да су у преднемањићком периоду и током владавине Немањића насељавали не само територије данашње Србије и Црне Горе, већ и БиХ, Македоније и део данасшње Хрватске.
Најзначајнија личност у четрнаестом веку у Српској Босни био је Стефан Твртko I Котроманић (1338 – 1391), краљ Срба Босне, Приморја и западних земаља. Отац му се звао Владислав, један син Остоја, а наследник му је био Стефан Твртко II Котроманић. Твртко I је крунисан 1377. г. у манастиру Милешева, као сваки српски краљ из династије Немањића додао је свом имену Стефан. Био је у добрим односима са кнезом Лазаром, иако је имао жељу да влада са обе српске земље, Босном и Рашком. Учествовао је у Косовској бици. Грб у виду штита српског краља Стефана Твртка I Котроманића са љиљаима данас користе политичари БиХ, тачније, Муслиманско-хрватска федерација. На тај начин они искривљују историју, ките се туђим (српским) перјем.
Српска Босна је потпала под турску власт 1463. г. Босна је због честих сукоба, изморена и ослабљена у силним ратовима била лак плен Османлијама. Окрутни Турци вршили су велики терор над српским становништвом, многи Срби православци да би сачивали живот прелазе у ислам и постају Срби мухамеданске вере, односно, муслимани. Турска је била у БиХ до Берлинског конгреса 1878. г. после чега је Босна окупирана од Аустроугарске монархије. Окупација је трајала до 1908. г. након чега ју је Аустро-Угарска анексирала, да би је Војска Краљевине Србије у завршним борбама у Великом (Првом светском) рату ослободила 1918. г.
Текст, Зоран ЈАКШИЋ
