21.09.2023
У 15. ВЕКУ КОСМЕТ БИО БЕЗ АЛАБАНАЦА
Србија је под власт Османског царста потпала 1459. г. падом Деспотовине, односно Смедерева. А када је, пре тога 1455. г. освојен Призрен oд стрене Османлија Турци су исте године извршили катастарски попис и попис становништва и њихове имовине у области Вука Бранковића, која се простирала од Копаоника до Прoклетија и обухватала је 5.987 квадратних километара. Када се томе додају површине удаљних насеља у Горњм Ибру, на Пештеру, у Рашкој, Јужној Морави … површина је била 6.344 км2. То је област која износи око 58,3 одсто данашње територије Косова и Метохије (10.887км2). На том простору, у области Вука Бранковића, било је 14.644 носиоца домаћинстава српског порекла, а само 46 породица албанског порекла (!?) раштрканих у више насеља! Од 693 насеља на КиМ, од 1455. до 1999. г. су сва српског порекла.
По попису 1455. г, од 24.795 уписаних имена, свега 0,26 посто су албанска имена. Што значи, да на хиљаду српских имена само 2,8 посто су албанска имена. Од имена највише се спомиње име, Радослав (1.478), па, Богдан, Радица, Степан, Никола, Рајко, Милош, Богоје, Дорослав, Милован … а женска, Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава, Вукослава … Од презимена, највише је било српског порекла, 95,88 посто, 1,98 романског, 1,56 неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25, одсто грчког порекла.
Ови подаци се налазе у ДЕФТЕРУ (списак, бележница) за ОБЛАСТ ВУКА БРАНКОВИЋА, званичном документу Османског царства из 1455. године, који се налази у Историјском архиву у Истанбулу и јасно доказује да у то време на Косову и Метохији није било Шиптара! Овај јединствени званичан документ је сачуван до данашњих дана и сведочи да приче „историчара“ из Приштине, како су Шиптари староседиоци на КиМ – нису истините, већ да се користе у дневнополитичке сврхе.
Турски катастарски пописи из 1455. године за ОБЛАСТ ВУКА БРАНКОВИЋА својим документима са ТРИ ТАПИЈЕ јасно доказују да је КОСОВО И МЕТОХИЈА – СРПСКА ЗЕМЉА! Поред, горње, ПРВЕ ТАПИЈЕ на ОБЛАСТ ВУКА БРНКОВИЋА из 1455. г. у којој су сви називи места евидентно уписана су 14.662 носиоца домаћинстава српског порекла. ДРУГА ТАПИЈА доказује да сви МАНАСТИРИ НЕМАЊИЋА на Космету припадају овој српској династији, која је владала на Косову и Метохији 205 година, од 1166. до 1371. г. под влашћу Светог Саве и Стефана Немање. Немањићи нас уводе у ПРАВОСЛАВЉЕ, уграђују се у ктиторске карте, које се налазе са десне стране од уласка у сваки од бројних манастира. ТРЕЋУ ТАПИЈУ чине ПОВЕЉЕ, које су владари (турски) дали монасима српских бројних манастира на КиМ. За разлику од данашњих дана, када Шиптари насрћу, пале и уништавају српске манастире (а желе да уђу у УНЕСКО како би се наводно бринули о њима!?), тероришу монахе, у време Османлија манастири, свештенство и њихова имовина били су заштићени турским прописима! Да су у то време Албанци били уместо Турака од српских манастира не би остало ништа.
Интересанто, многе податке и друге, које износимо у овом тексту, нису прво обелоданили српски научници, већ муслимански истраживачи Оријенталног института у Сарајеву, давне 1972. године!? Они су ДЕФТЕР за ОБЛАСТ БРАНКОВИЋА превели са арапског на српски језик.
Колико далеко иду Албанци са Космета најбољи је пример, како тврде, да су они учествовали у Боју на Косову, наводно на страни Лазара Хребељановића и да јунак, који је убио Мурата, није био Милош Обилић, већ Албанац!? Сигуран сам да, ако су учествовали у Косовском боју, били су само на страни Турака! Јер је историја показала да су 1739. г.и у рату Аустро-Угарске против Турака, који је вођен у Старој Србији (КиМ) били на страни Османлија. Тада је Аустроугарска монархија ослободила данашњи Космет. После тог рата добар део Срба са КиМ, борећи се на страни Аустроугара за ослобођења Космета, под налетом Турака, којима су се придружили Албанци, је напустио ову област и одселио се према северу.
Када су српски јунаци и кнез Лазар дочекали и потукли Турке на Косову пољу, значи, шездесет и шест година пре пописа (1455.) тада их (Шиптара) скоро није ни било на КиМ. Вук Бранковић је рођен 1345. г. на Космету, умро је 6. октобра 1397. у тамници у Цариграду. Педесет и осам година касније област од Проклетија до Копаоника турски пописивачи називају по њему (Вуку) ОБЛАСТ ВУКА БРАНКОВИЋА! У тој области je тада живело од 105.00 до 120.000 становника. Највише кућа – 12.840 припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна припадала Јеврејима и католицима. У 480 насеља већину су сачињавали Срби, у 34 насеља било је 75 влашких породица, док су по две албанске породице живеле само у 23 села.
Истраживач Михаило Динић, истиче да у то време постоје три значајн места, Приштина, Вучитрн, Трепча (данашња Косовска Митровица), утврђени градови, Борач, Звечан, Петрич, као и краљевске задужбине, манастир Бањска (задужбина Милутина, мајка Јелена Анжујска и брата Драгутина), Грачаница (подигао манастир Милутин са Симонидом и сином Стеваном), Ново Брдо (највећи рудник на тадашњем Балкану). Дворови владара били су на југу, Сарчин, Пауни, Народимље, Штимље. Турци су тадашњу област поделили на нахије, Трговиште, Клопотник, Долци, Морава, Вучитрн, Тополница, Приштина и Лаб. Вучитрн је било место са највише домаћинстава (232), затим долазе, Овчарево (140), Дрстеник (131), Лубница, Ловиша, Штимље, Витина… У документу ниједнo насељa, рекa, брдo, планинa нису носили албански назив.
У турском попису 1455. г. нема ниједног насеља са типичном албанском антропонимијом. Имена насеља, као што су, Кутлеш, Ливођа, Ћеремида, Трпез … нису албанског порекла, већ грчког! Документ (ОБЛАСТ БРАНКОВ ИЋА – ОПШИРНИ КАТАСТАРСКИ ПОПИС ИЗ 1455. Г.) има 480 страна, величине 30 пута 12 сантиметара, кожног повеза, исписан је на белом папиру црним мастилом на арапском језику.
Међутим, током турске окупације област Вука Бранковића демографски почиње да се мења. Османлије су својим терором терали српско становништво да се исељава или да прими ислам. У празна српска села, са планина, плодну косовскометохијску у земљу, све више су насељавали Албанци. Поседно су били Шиптари агресивни после усвајања Призренске лиге 1878. г. Ова Лига је био војно-политички савез, кои је створен под покровитељством Османског царства са жељом да се Турска задржи на Балкану. Тада је и покренута идеја о стварању тзв „велике Албаније“, чије последице Србија и дан-данас осећа. У Првом балканском рату Косово ослобађа Војска Краљевине Србије, а Метохију Војска Краљевине Црне Горе. Када се Српска војска повлачила из Србије 1916. г. Албанци су Аустро-Угаре, који су окупирали Србију, дочекали као ослободиоце. После Солунског фронта 1918. г. КиМ је ослободила од Аустро-Угарске Француска армија и српска 2. Армија.
Велики егзодус са Косова и Метохије Срби су доживели у Другом светском рату. Италијански фашисти, који су и само били заговорници тзв. „велике Албаније“ са Албанцима вршили су велики терор и злочине над српским становништвом тако да се са Космета у ужу Србију иселило 200.000 Срба. После рата Титови комунисти нису им дозволили да се врате на своја огњишта!? Процес прогона Срба са КиМ завршен је 1999. г. НАТО агресијом када је јужна српска покрајина сходно Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација предата на управљање мисији УН. Тада је, због Албанаца и њихових учесталих напада, злостављања, паљења кућа, отимања стоке, рушења манастира, цркава и друге српске имовине са Космета отишло око 250.000 становника српског порекла. И у мартовском погрому 2004. г. је КиМ напустило око 10.000 Срба. Сада на Космету живи само око 120.000 Срба.
Све до почетка двадесетог века Срби на Косову и Метохији били су у већини. Најбољи пример је Призрен. Овај царски град је 1838. г. имао 24.950 Срба, или 73,68 посто, а Албанаца је било 16,63 посто. Данас у Призрену живи неколико Срба, углавном старије доби.
Није тачно да су Османлије биле у Србији пет векова! Истина је да је Србија пала под влашћу Турака тек падом Деспотовине 1459. г. а ослободила се Првом српском револуцијом (Први срспки устаанак 1804.). То је 345 година. Уз то треба одбити и време када је Србију двадесет година окупирала Аустроугарска почетком осамнаестог века (1718 – 1739). Из овога произилази да је Србија под Отоманским царством била 325 година, три века, а не пет векова као што неки тврде!
Да пре турских катастарских пописа није било Албанаца на КиМ, па и у северној Албанији најбољи је доказ ДЕЧАНСКА ХРИСОВУЉА из 1330. године. Она садржи детаљан списак домаћинстава, која су пописана у Метохији и северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани. Из ДЕЧАНСКЕ ХРИСОВУЉЕ види се, да на манастирској земљи са обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и 3 албанска. Од 2.166 сеоских газдинстава и 2.666 сточарских газдинстава само су 44 била албанска!?
У књизи „ПЕЧАТ МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА“, велики српски научник Милорасд Екмечић, пише:
„Подручје Косова и Метохије је уставним променама (мисли се на „чувени“ Устав из 1974. г, прим. аут.). све више постојао главни политички проблемм стабилности Републике Србије, а затим и целе Југославије. Постојао је висок наталитет албанског и уопште муслиманског становништва. Од 498.000, колико је их било на попису 1948., они су 1981. нарасли на заједницу од 1.227.000 људи. Укупно су сачињавали 68,5 % становништва Покрајине према попису 1948, а77,5% према попису 1981. број Срба је успорено растао. Од 172.000 по попису 1948. на 210.000 према попису 1981. Због азијатског демографског раста, покрајина се није могла економски боље развијати.“
Ko je био Вук Бранковић? Овај великаш, иначе зет кнеза Лазара Хребељановића био је једна од најзначајнихих личности у Србији последње две деценије четрнаестог века. Због родбинских веза уско је сарађивао са кнезом Лазаром. Имао је породични посед око Борча у Дреници на КиМ од којег је касније створио ОБЛАСТ БРАНКОВИЋА. Ова је земља обухватала простор између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче са местима: Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Комарини, Приштина, рудници Трепча, Бресково … Вук Бранковић је учествовао у Боју на Косову против Турака, 28. јуна 1389. г. на десном крилу Српске војске. У српском народу Вук се спомиње као издајник мада је до своје смрти пружао отпор Турцима. Поред тога што је обновио манастир Светог Павла великим средствима је помагао светогорске манастире, Хиландар и Кутлумуш. После погибије кнеза Лазаара на Косово пољу постао је гостодар Срба и Подунавља. Једину већу територију пре њега имао је цар Душан Силни и обухватала је земље од Црног мора до Јадрана и од Егејског мора до Дунава.
Династија Бранковићи је била један од најзначајнијих у Србији у срдњем веку. Поред ње биле су познате и династије: Лазаревићи, Мрњавчевићи, Котроманићи, Балшићи, Косачa (једна од најзначијих личности у овој динстији је Влатко Вуковић) Дејановићи, Бакићи и Јакшићи.
Ако желимо да одбранимо Косово и Метохију светској јавности на многим научним скуповима, политичарима и светским моћницима треба предочити ове чињенице. Јер, Косово и Метохија је српска света земља, постојбина, колевка Српства. За њу се морамо борити чињеницама, која су на нашој страни. Без КиМ Срби ће нестати. То добро многи знају зато и насарћу на њу како би је отели од нас. Политичка борба за КиМ у којој треба користити сва демократска средства ће дуго трајати. Срби се вековима боре да очувају своју постојбину – Косово и Метојију, која је срце Србије. Зато, нема одустајања, нема повлачења!
За оне који желе да се поближе заинтересују, истражују и изуче ову проблематикуи могу наћи материјал на око 380 страница, на интернету, ако укуцају: ОБЛАСТ БРАНКОВИЋА – ОПШИРНИ КАТАСТАРСКИ ПОПИС ИЗ 1455. Г. – Сцрубд. Постоји и краћена верзија („ТУРСКИ КАТАСТАРСКИ ПОПИСИ ИЗ 1455. ГОДИНЕ ЗА ОБЛАСТ ВУКА БРАНКОВИЋА“) објавио је као специјални додатак 19. фебруара 2007. г. дневни лист „ГЛАС ЈАВНОСТИ“, али тада, мало ко је обраћао пажњу на ову брошуру. Изгледа да је она најмање занимала политичаре, који су онда били на власти. Као да их Косово и Метохија није интересовало. А то је било три године после познатог погрома Срба на КиМ (2004.) а годину дана пре него што ће Албанци да прогласе КиМ за такозвану „републику Косово“!?
Зоран ЈАКШИЋ
