5.9.2023
СНИМА СЕ ФИЛМ О „ЖУТОЈ КУЋИ“
Шиптарски терористи, не поштујући Устав Републике Србије и Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација 1244 у којима стоји да је Аутономна Покрајина Косово и Метохија саставни део СРЈ, уз помоћ неких моћних савeзника са запада покушавају годинама да нам отму територију на којој је основана Српска држава и ударен њен темељ пре више од осам векова.
Истина о страдању Срба на Косову и Метохији, пре, током и после НАТО агресије 1999. године на Савезну Републику Југославију, или тачније, на Србију, биће ускоро приказани свету захваљујући филму, који се снима о познатој „жутој кући“ у Албанији.
Познати амерички режисер, глумац и продуцент Пол Кампф у сарадњи са српском продукцијком кућом „Бандур филм“ снима играни филм „Жетва“ по роману српског књижевника и новинара Веселина Џелелтовића“ – „Српско срце Јоханово“. Књига је испирисана истинитим догађајима, а свет ће бити у шоку када буде видео на филмском платну један од многих страшних злочина, које је починила шиптарскa терористичка организација пре, током и после НАТО агресије на СРЈ. Филм „Жетва“ сигурно ће добро уздрмати такозвану „државу“ Косово, а и читав свет. Захваљујући књизи, која је доживелa петнаест издања, преведена је на више светских језика (енглески, руски, француски, немачки … па, и на македонски) неке земље су повукле признање самопроглашеног Косова. Међутим, и друге државе ће се, пошто се код њих буде приказао филм, а њихови гледаоци виде какве су све страховите злочине починили шиптарски терористи, сигурни смо, одлучити да повуку признање, које су на брзину потписале не проверавајући шта се све стварано догађало током сукоба регуларих јединица Војске СРЈ и Министарства унутрашњих послова и шиптарских терориста на КиМ. Ово је добар потез аутора јер је филм један од најмоћнијих савремених медија, који утиче снажно на човекову свест и може многе токове друштва да усмери у позитвном , али, и у негативном правцу. Уосталом, када је Америка у двадесетом веку прогласила себе за „обећану земљу“, кренула је да „осваја“ свет најпре филмом, па, музиком. А касније и оружјем.
Аутор бестселера „Српско срце Јоханово“ Веселин Џелетовић рођен је 1962. г. у Липљану на КиМ. Роман је настао из поеме, која је касније преточена у роман. Радња књижевног дела инспирисана је истинитим догађајем из 2004. г. Веселин Џелетовић на једном догађају на КиМ сусреће богатог Немца, Јохана, који није знао да у грудима носи пресађено срце српске жртве из „жуте куће“, киднапованог, отетог, мученика Јована. Немац је дошао на Косово и Метохију са жељом да пронађе и материјално помогне породицу човека који је убијен и извађено срце путем терористичких канала дошло на илегално тржиште органа, а он купио. Притом, не знајући ко је неознати донатор. Ту на Космету Јохан среће дечака, чији је отац жртва шиптарских терориста и чије срце у грудима носи Немац. Када је дечак угледао Немца потрчао ка њему, инстиктивно предосећајући да је са странцем повезан неком надреалном силом. Сусрет Јохана са дечаком је веома узбудило странца, јер је имао осећај да га дечак неодољиво привлачи неким невидљивим нагоном. Дечак је, инааче, живео у скромној кући са мајком, бабом и дедом. Његова породица је доживела трагедију, бабу и деду су убили шиптарски терористи, а мајка је извршила самоубиство после силовања од шиптарских насилника. Јохан сазнавши за дечакову злу коб поново долази на Космет у жељи да малишана усвоји. Уз дечаков пристанак, који Јохана стално ословљаава са: „Тата!“ и сагласност родбине, успева да усвоји дечака. Њихов једини захтев био је да Немац пређе у православље. Што је Јохан радо прихватио.
Роман „Српско срце Јоханово“ је издало Удружење писаца „Поета“из Београда, као и многа друга дела Веселина Џелетовића. Поред овог романа аутор је још написао књиге: „Племенити витез од Космета“, „Лепоти твојој дариваћу риме“, „Ех, Косово“, „Чувари завичаја“, „Последњи српски цар Јован Ненад“, „Ограма“, „Орихалк и кристал Атлантиде“, „Срби и свет“ (коаутор Радомир Сиљанић) , „Боемска поезија“ (коаутор Миленко Чуровић Кичнски) …
За свој књижевни рад Џелетовић је добио бројна признања: Повељу Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић“ (2006.), Повељу Књижевног клуба „Мирослав Мика Антић“ (2008.), Мајсторско писмо „Српска круна“ Крунског културног центра (2008.), Повељу Друштва за очување ћирилице и српске културне баштине „Жубор Млаве“ и Домаће библиотеке „Млава“ Петровац на Млави – Велики Поповац (2009.), Признање „Српски витез“ – „Српска круна“ – Крунског културног центра (2009.), Специјално признање Академије „ Иво Андрић“ за роман „Српско срце Јоханово“ (2010.), Орден Централне козачке војске, Награду „Матија Бан“ Градске општине Чукарица за 2014. г, Повељу „Свети Сава“ Књижевног фонда „Свети Сава“ Пале .
ТРГОВИНА ЉУДСКИМ ОРГАНИМА
Познато је да је око 2.500 Срба пре, током и после ратних догађаја на КиМ отето, за чију се судбину не зна. Многи од њих били су жртве трговином људских органа пред очима тзв. међународне заједнице, чији су актери били шиптарски терористи Тачи, Харадинај, Весељи и други. Међународне снаге, које су дошле после 10. јуна 1999. године на Косово и Метохију имале су наводно задатак да чувају Шиптаре од Срба!? Какав цинизам! После усвајања Резолуције УН СБ 1244 са Космета иселило се око 250.000 Срба. Тада је започео незабележен лов на Србе, када су нестали многи људи.о чијој судбини се још увек ништа не зна.
Сазнање да су Шиптари трговали људским органима и чинили незапамћене злочине у „жутој кући“ први је светској јавности саопштио швајцарски политичар Дик Марти известилац Савета Европе. То исто је тврдила и Карла дел Понти, главнИ тужилац у Међународном суду правде за ратне злочине у Хагу почињене на тлу бивше СФРЈ. Али, нажалост, са закашњењем, када је завршила свој мандат. Како је утврђено „жута кућа“ се налазила у близини места Бурељ у Албанији, где је вбршен тријаж људи, а извађени органи несрећних људи у албанским болницама слати су у инострантсво са аеродрома Фуше Крују и за њих је добијен огроман новац којим се финансирала терористичка шиптарска организација, тзв. УЧК. Она је требало да буде разоружана од стране Кфора и Унмика. Али то никад није учињено! Уместо да разоружају Шиптаре међународне снаге су по доласку на КиМ 1999-те г. претресале куће Срба, хапсиле поједине људе, који су у кућама држали ловачко и трофејно оружје за које су имали дозволе.
Сведоци смо, тек после десет година истраге и сазнања Дика Мартија да је на КиМ постојала криминална мрежа, која се бавила вађењем и трговином људским органима, у Хагу је почео да ради Специјални суд за ратне злочине шиптарских терориста. Позиве за суд добили су Тачи, Весељи и јон неки шиптарски ратни злочинци. А да ли ће све њих стићи заслужена казна или ће то бити фарса, као што је то био случај са Харадинајем, знаће се ускоро.
Аутор филма „Жетва“, који ће се бавити о злочином над Србином на Косову и Метохији, амерички режисер Пол Кампф, извршио је избор глумаца за филм, снимање је у току. Поред српских глумаца у филму очекују улоге и многе познате светске филмске звезде. Већ је своје учешће најавио чувени холивудски глумац Харви Кајтел и глумица Маја Моргенштерн.
Славни амерички глумац, Харви Кајтел иза себе има на десетина снимљених телевизијских и филмских улога. Своју филмску каријеру започео је давне 1967.г . Имао је заапажене улоге у филмовима: „Улица зла“, „Алис више не станује овде“. „Таксиста“, „Мали Ники“, „Подморница 571“, „Од сумрака до свитања“, „Национално благо“ … Играјући у филму „Багзи“ био је у номинацији за доделу награде „Оскара“ за најбољу епизодну улогу. Маја Моргенштерн, румунска глумица јеврејског порекла до сада је снимила око педесет филмова, међу којим су: „Кућа терора“, „Марго“, „Отровани снови“, „Оријент експрес“, „Ограда“ и други.
Дугометражни играни филм, „Српско срце Јоханово“ који снима амерички режисер, Пол Кампф, је фимско дело које говори о незапамћеном злочину, о трговини људским органима на Косову и Метохији. Он ће сигурно имати велики утицај на светско мњење, па, ће многе ствари почети да се мењају. Додуше полако, али ће се сигурно мењати. Истина о трагедији Срба на КиМ, и са закашњењем, допреће до људе у свету, а сазнања о шиптарским злочинима натераће многе да своје лоше мишљење о Србима као „лошим момцима“, промене. Правда је спора, али достижна.
ЗАБОРАВЉЕНИ ПОДВИЗИ СРПСКИХ ЈУНАКА
Ипак, остаје непознаница зашто филмови о страдању српског народа током грађанског рата у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини али, и о подвизима срспких јунака на Косову и Метохији крајем деведесетих година прошлог века, нису интерсантни нашим филмским ствараоцима. Као да се стидимо своје прошлости. Понекад у неким медијима наиђемо на репортааже о људима и борцима, који су преживели ратне страхоте. Али, то није довољно. О сведочанствима и догађајима којима ће се упознати садашња млада генерација, а и она која долази, морамо оставити траг, о њима што више писати књиге, снимати игране и документарне филмове и серије. За наук.
Нема у свету народ који је имао тако бурну историју као Срби. Иако у историографији се бележи да су и пре Немањића постојале српске земље у времену од 7. до 10. века, усполичавањем, крунисањем Стефана Немањића Првовенчаног (1166 – 1227) у Старом Расу, у цркви Светог Петра и Павла 1217.г. за краља све Српске земље и Приморске , Србија добија статус краљевине. За осам векова, колико постоји Србија је стално морала да се бори за своју слободу, правду и независност, водећи одбрамбене и ослободилачке ратове.
Сем великог броја партизанских филмова из Народноослободилачког рата, у српској кинематографији мало је филмова, који су се бавили темама из наше националне историје. Пре свега, Немањићима, темама из Прве српске револуције (Први српски устанак), Другог српског устанка, Великог рата, догађајима из ближе историје, грађанским ратом у СФРЈ почетком дев едесетих година прошлог вена, па, и агресијом НАТО алијансе на СРЈ. Њих можемо набројати на прсте. Један од значајнијих филмова је „Марш на Дрину“, који је снимљен 1964. г, у режији Жике Митровића и са сјајним глумцима, Љубом Тадићем, Александром Гаврићем, Драгомиром Гидром Бојанићем, Зораном Радмиловићем … повдом педесете годишњице славне Церске битке. Ипак, ово филмско остварење имало је замерке јер филм није приказао, оно што је веома битно, страдање Срба у Мачви на почетку ратних сукоба са Аустроугарском, када је почињен невиђени злочини и геноцид над нашим народом.. После њега снимљен је филм „Бановић Страхиња“ (1983.) и пред распад СФРЈ 1989. – „Бој на Косову“. Премало за богату историју какву је имала Србија.
АНТИСРПСКИ ФИЛМОВИ
Зато годинама уназад из неразумљивих разлога снимани су и финансиране и антисрпске ТВ серије и филмови, који су наносили штету Србији. Најсвежији пример је филм „Терет“ аутора Огњена Главоњића, који је финансиран од стране Филмског центра Србије (ФЦС), а појављивао се на многим међунардним филмским манифестацџија, у Кану, Сарајеву … хваљен и слављен. А разлог је што је за страдање Шиптара на КиМ аутор оптужио Србе (!?). Сценариста Димитрије Војнов отишао је још даље, а и његов филм је требало да (опет) финансира ФЦС. Он је написао сценарио за филм „Мезимица“, радња филма се догађа у Србији у којој српски лекари и полицајци учествују у вађењу и трговини људским органима!? Међутим, реаговали су људи из Удружења породица киднапованих и несталих лица на Космету па је тај антисрпски пројекат обустављени, а Управни одбор ФЦС одустао је од финансирања филма „Мезимица“.
За правду Србија мора да се избори против медијског рата, који е води против нас. Један од начина је снимање филмова, документарних, али, и играних. Срећом, неке ствари су почеле да се у последње реме мењају. Тај исти ФЦС, који је финансирао „Терет“ је касније донео за мнoге љубитеље филма изненађујућу одлуку. Подржао је три пројекта, рекли бисмо просрпска, један је горе споменути филм „Жетва“, америчког режисера Пола Кампфа, па, „Дјеца Козаре“ Лордана Зафарановић, који се снима по сценарију Арсена Диклића и најзад ТВ серију и филм Радоша Бајића „Хероји Халијарда“. Занимљиво, да је чуверни режисер Лордан Зафрановић неколико пута одбијен за финансијску подршку за филм „Дјеца Козаре“. Овог пута новчана „инјекција“ за филм „Дјеца Козаре“ износи 40.000.000 РСД, док је Радош Бајић за свој један пројекат од државе добио, за филм и ТВ серију“ „Хероји Халијајрда“ („Ваздушни мост“) 52.000.000 РСД.
Наши филмски и ТВ аутори полако се окрећу темама од националног значаја. ТВ серија „Чижмаши“, која је снимана по истоименом роману познатог српског књижевника, Драгослава Михаиловића, по сценарију Ђорђа Милосављевића, а у режији Дејана Зечевића имала је одличан пријем код публике. Запажен је био филм и мини-серија „Заспанака за војника“ снимана по мотивимаа романа „ Српска трилогија“ Стевана Јаковљевића Сценарио је написала Наташа Дракулић, а режисер је био познати аутор, Предраг Гага Антонијевић“, који ради и у Холивуду. Тандем Наташа Дракулић – Гага Антонијевић снимили су још један филма на тему геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској, „Дара из Јасеновца“, којим је свет имао прилику да види злочине нацистичких хрватских усташа над Србима у Другом светском рату. Споменили бисмо и ТВ серију и филм „Равана гора“ у режији Радоша Бајића.
О страдању 12.000 српске деце у хрватским устаашким логорима током Другог светског рата (Јасеновац, Градишка . Сисак…) документарно-играни филм „Дневник Дијане Будисављевић“ снимила је хрватска ауторка, Дана Будисављевић?! Иако он има доста мањкавости јер у њему се мало наглашава да се ради о српској деци, дао је подстрек да се о овој теми, о којој су српски аутори избегавали да снимају филмове и серије, јавно и отворено изнесу сви злочини које је чинила такозвана НДХ од 1941. до 1945.г. у балканском Аушвицу – Јасеновцу. Зато филм „Дара из Јасеновца“ расветљава а касније ће то исто учинити остварење „Дјеца Козаре“ деломично страдање Срба у хрватској квинслишко-усташкој НДХ и почињене многе злочине током Другог светског рата у Краљевини Југославији. Иако је од краја Другог светског рата прошло 78 година, мало свет зна о злочинима, које су Хрвати починили у многим стратиштима некадашње Краљевине Југославије. А у логорима хрватских усташа, поред 700.000 Срба, Јевреја и Рома, је страдало преко 20.000 српске деце! Данас хрватске власти избегавају да се суочи са тим злочинима, чак покушавају да минимизирају број жртава, које је чинила НДХ.
Радио-телевизија Србије је свјевремено приказала и документарни филм Сање Драгићевић Бабић „Пребиловци, тамо и камен има ожиљак“ о страдању Срба у јужној Херцеговини током Другог светског рата. Страшан, нечувени злочин, који су починиле хрватске усташе је поновљен педесет година касније 1991. г.
Немац Оскар Шиндлер је у Другом светском рату из краковског гета спасио око хиљаду Јејвреја, Ирена Сендлер је из варшавског геста спасила 2.500 јеврејске десе, али Дијана Будисиављевић, Аустријанка, удата за српског лекара Јулија Будисављевића, од 12.000 колико је било утамњичено, спасила је око 7.500 српске деце из хрватских усташких логора, што је подвиг без преседана. За ово херојство, иако са закашњењем, Указом председника Републике Србије је 1913. г. постумно Дијана Будисављевић одликована Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“. Исте године је она постхумно огликована Орденом царице Милице, који јој је доделила Српска православна црква.
О рату на Косову и Метохији говори и ратни српско-руски филм „Балканска међа“, који је режирао Андреј Волгин, а преко познате светске продуцентске куће „20-th Century Fox CIS“ имли су прилику да виде гледоци широм света. Новинарка Радио-телевизије Србије, Слађана Зарић, која до сада има око двадесет вредних документарних емисија, снимила је две веома запажене ТВ емисије „Ратне приче са Кошара“ и „Ратне приче са Паштрика“. Она је снимила и филм „Коридор 92“ који је реализовала РТС заједно са Радио-телевизијом Републике Српске и Војно-филмским центром „Застава филм“. Продукција „Застава филм“, која има дугу традицију више од седам деценија (основаана 1948. г.) остварила је још један одличан документарни филм, годину дана после НАТО агресије, 2000. г. („Хероји одбране 1999. г, има га на ју тјуб каналу). Нажалост, бивша власт није имала довољно слуха да га пласира на прави начин, па је изостао и одоговарајући ефекат на српску публику, али и на ону у иностранству.
СПАСАВАЊЕ САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА
Филм „Хероји Халијарда“, који је недавно снимљен овори о спасавању преко пет стотина америчких авијатичара током Другог светског рата од стране припадника Југословенске краљевске војске у Отаџбини (ЈКВуО) иако су јој већ тада савезници (САД, Велика Британија, Канада) окренули леђа и помагали Титове партизане!? Године 1944. немачки нацисти су стално гађали савезничке авионе који су летели у Румунију или се враћали у базу (Италија, Бари, Форли) пошто су извршили борбене задатке, бомбардујући рафинерију и Плоештију. Наиме, Немци су током рата користили нафту из румунске рафинерије, њоме су снабдевали своје трупе које су ратовале на Источном фронту и Балкану. Да би их спречили у намери снабдевања нацистичких јединица савезнички авијатичари су током лета свакодневно летели из Италије преко српске теритоорије. Неки пилоти, по извршеном задатку, нису имали среће да се врате у своју базу, многи, чији су ваудухолови погођени, спасавајући животе су били принуђени да слете широм Србије. Један број је слетео код Прељине на Галовића пољани, где су сељани направили импровизовану авио-писту. Примали их као своје најрођеније, хранили и сакривали их. Ризикујући, ако нацисти пронађу пилоте, да ће се Србима осветити.
Не треба заборавити да су погођени амерички, великобритански и канадски ваздухоплови често падали и на територији некадашње Независне Државе Хрватске, која се простирала не само на област Хрватске, већ и на Босну и Херцеговину, па, чак и на Србију (Срем). Међутим, уместо да их, као Срби, крију и спасавају од немачких нациста, хрватске устааше су их – стрељали! То су чунили и шиптари, али и Немци. Неке пилоте, пак, су слали и у немачке логоре као ратне заробљенике.
Како су Срби, после саавезништва у два светска рата са САД, Великом Британијом и Француском крајем прошлог века одједном постали „лоши момци? Коме смета што Србија води неутралну политику, не жели да буде под било чијим патронатом, што успоставља добре односе и са западом и са истоком? Уз то смо против глобализације, не желимо у војне савезе, ни у НАТО, који нас је са још 19 савезника употребљавајући невиђену војну силу, 78 дана бомбардовао и извршио агресију на СРЈ. Уласком у НАТО били бисмо „у игри“ у релаизацији војног плана западних сила – продор на исток. Како је могуће да једној криминалној шиптарској организацији на КиМ, која је најпре проглашена за терористичку, преко ноћи најмоћније силе на свету буду покровитељи и спонзори око отимања српске светиње – Косова и Метохије? Али, у политици, посебно када су велике силе у питању, интерес је у првом плану. Зато се многе чињенице изврћу, па се лаж лако преворара у истину. Уз то, Србија је годинама сатанизована, изгубила је медијски рат, који се против ње води од 1988. г. Хрватски, муслимански и шиптарски лобији нису бирали средства и пара да Србе оптуже за рат на простору бивше СФРЈ крајем прошлог века, од 1991. до 1995. године. А зна се, у чијем је било интересу да се она разбије. Све је урађено по принципу: завади, па владај. Посебно су били агресивни Хрвати, који су починили нечувени геноцииид над српским народом у Другом светском рату у НДХ. Зато су они хтели на све начине да сперу са себе љагу и да затру, за људске појмове, тај незабележен злочин. Тако су сада, уз моћне медијске куће са запада, Србе прогласили за геноцидни народ и окривили нас за рат и распад СФРЈ.
Најзначајније место у сатанизацији Срба имала је једна од најутицајнијих медијских кућа на свету, америчка компанија „Рудер и Фин“. Захваљујући њој многи електронски и штампани медији почели су да криве Србе за рат у Југославији и агресију на досадашње чланице југословенске федерације. За Југословенску народну армију говорили су да је просрпска, која је крива за рушење државе, а Србе назвали погрдним именима: „србочетници“, „комунисти“, „фашисти“, „националисти“, „православци“, „мали Руси“, „терористи“, „византијци“, „вандали“ … Немачки медији „Франкфуртер алгемајне цајтун“, „Шпигел“, француски „Пари мач“ а посебно амерички („Вашингтон пост“, „Ју-Ес-Еи тудеј“, „Дабл Ју-Ти-Ен“, „Ен-Би-Си шоу“, „Си-Ен-Ен Лари Кинг уживо“, „Њузвик“, „Волстрит џорнал“, „Хјустон хроник“ … ), па, „Слободна Европа“, „Глас Америке“ … просто су се утркивали ко ће више да сатанизује Србију. “Њуздеј“ је тако објавио да у БиХ Срби имају „логоре смрти“, а новинар Реј Гатман је за ту лаж добио чак Пулицерову награду!? На тај начин медији су учинили да преко седамдесет посто Американаца подрже бомбардовање територије Републике Српске Крајине и Републике Српске 1994. и 1995. г. од стране НАТО-а. Четири године касније, 1999. медијска сатанизација Срба је настављена. После Рамбујеа, касније изреченим лажнма да на КиМ наше снаге безбедности врше етничко чишћење (!?) и „случаја Рачак“ извршена је НАТО аграсија на СРЈ. У циљу да се КиМ окупира и отме од Србије.
Зоран ЈАКШИЋ
