10.05.2024
СРПСКА ЛЕПОТИЦА – ЦЕНТАР СЕОСКОГ ТУРИЗМА
Од давнина је познато да је Златибор планина изузетне лепоте, а њени чаробни пејзажи су јединствен доживљај за љубитеље природе, за све оне који воле шетњу, уживају у мирисима расцветалог планинског биља и шума богатих златним бором (по чему је добио и име Златибор), јелама и смрекама.
На Златибору, који је просто предодређен за одмор, туризам је почео да се одвија крајем 19-тог века. Године 1893-ће тадашњи владар Краљевине Србије, краљ Александар Обреновић (1876 – 1903) обилазећи златиборски крај у разговорима за сељанима, Златиборцима, одобрио им је да почну да се баве туризмом. Захвални Златиборчани су због те одлуке краља Александра Обреновића у центру планине, поред језера подигли чесму, коју су назвали Краљева чесма, а натпис на њој сведочи данас о том почетку.
Поред туристичког центра, Златибор има изванреддне услове за развој сеоског туризма, јер су златиборска села веома живописна и лепа. Споменућемо овом приликом најпознатија: ЉУБИШ, МАЧКАТ, РОЖАНСТВО, БАЊА ВАТА, СИРОГОЈНО, ШЉИВОВИЦА. ГОСТИЉЕ, ЈАБЛАНИЦА. А о сваком од ових села писаћемо касније.
Поред добре саобраћајне повезаности, села су одговарајуће опремљена за смештај и боравак гостију. Карактеристике златиборских села су: очувана природна средина, здрава храна и чиста вода. Српско село и данас чува традиционалан начин живота, који је у многим срединама, посебно у граду, углавном заборављен. Зато ти српски, обичаји и традиција све више привлаче госте. Скоро свако село има неки културно-историјски локалитет, који се може посетити и тако туристи да сазнају нешто о његовој прошлости.
Чувена гостољубивост златиборских домаћина, који госта примају као пријатеља, учиниће боравак посебним и незаборавним. Гостима на располагању стоје бројни и квалитетни смештајни капацитети у свим златиборским селима.
Туристичка организација Златибора (ТОЗ) настоји да јавности у Србији и ван њених граница у свету представи туристичку понуду села Златибора низом активности.
ТОЗ је основан 2000-те године и наследник је Туристичког савеза Општине Чајетине, са седиштем на Златибору. За све љубитеље ове планинске лепотице информације можете наћи на интернету (www.zlatibor.org.rs) и друштвеним мрежама, феисбуку, инстаграму.
Директор ТОЗ-а, господин Владимир Живановић, који је последњих година учинио много на популаризацији туристичке понуде златиборских села, а резултати су видљиви, сваким даном све бољи, за Српску ТВ Чикаго, каже:
-Предност доласка и боравка на златиборским селима је та што је наша планинска лепотица удаљена од Београда само 220 км и до ње може се стићи делом једног од најмодернијих ауто-путева у Србији „Милошем Великим“. У 20-том веку на Златибору су почели да ничу капитални објекти, хотели, туристички ресторани, одмаралишта, спортски терени … Посебно је била интензивна изградња у последњој деценији. Већ тада су било познати хотели „Палисад“, „Зеленкада“, специјалана болница „Чигота“, Скијашки центар „Торник“ … а данас су, нови хотели „Мона“, „Олимпус“, „Президент“, „Ајрис“, „Мир“, „Ајдил“, „Монс“, „Гранд хотел Торник“ са пет звездица.
Сви ови објекти су били велики замајац да се истовремено започиње са развојем сеоског туризма. Златибор због тога постаје и центар сеоског туризма у Србији. Занимљиво је, да тридесет од сто у туристичким објектима током године бораве страни туристи. А сви, страни и домаћи, одушевљени су кад пробају најукуснију комплет лепињу, пршуту, проју са домаћим кајмаком, врућу јагњетину из Мачката. Или, када се пред ручак или вечеру почасте ракијом из села Шљивовица, која по том познатом српском пићу носи и назив!
Захваљујући сеоском туризму Златибор из године у годину је све популарније одредиште бројних туриста, а по званичним подацима постао је најпосећеније туристичко место у Србији. На планини током године борави преко 300.000 гостију, а оствари се 1.500.000 ноћења.
Село ЉУБИШ, са карактеристичним називом, је удаљено од центра Златибора 25 км, а налази се на 840 метара надморске висине и представља једно од најлепших одредишта златиборског краја
Љубишани су посебно поносни на академика Миладина М. Пећинара, инжињера хидротехнике, који је пројектовао многе значајне енергентске објекте и објекте за водоснабдевање у Србији. Стручни радови овог Љубишанина представљају веома вредна остварења. Својој „златној планини“ је оставиоу наслеђе туристичко језеро у центру Златибора, које је пројектовао. У селу Љубиш се налази храм посвећен Светима Константину и Јелени, који је подигнут 1924-те године према пројекту Миладина М. Пећинара.
Село Љубиш је чувено по Ршумској пећини. Кроз село протиче река Љубишница на којој су изграђени рибњаци за калифорнијске пастрмке. Због тога се у селу сваког августа традиционално одржавају „Дани пастрмке“ и зато је ова манифестација сврстана у програм културног лета на Златибору. Тих дана уз богат културно-уметнички и спортски програм бројни излагачи представљају своје специјалитете од рибе. Тада се излажу и производи од воћа и поврћа, па, и од меда.
Због здраве природе и свежег ваздуха Љубиш постаје све омиљеније туристичко одредиште. Пространство шума, цветних ливада, као и гостопримство локалног становништва само су део потенцијала, које Љубиш пружа. Гости најчеше похвале упућују домаћинствима, која су у етно-стилу, домаћој трпези и специјалитетима, ручку у природи. Храна која се припрема је у домаћој радиности од производа са имања домаћина, као што су млечни проиводи, сир, кајмак, проја, качамак, шумски плодови …
Село Љубиш може се похвалити туристичким садржајем, који привлачи многе посетиоце, најдужим зип-ланом у Србији, дужине 550 м, висине 130 м. Сама вожња траје око минут са невероватним погледом на живописне пејсаже Љубиша.
Једна од лепота Златибора и његовог села Љубиш је ресторан „Пећинар“ у којем се већ шест деценија породица Пећинар бави угоститељством. У прекрасном амбијенту свака слика на зиду и комад намештаја чува успомену на традицију предака, који су деценијама градили углед породичног имена.
Посетиоци се осим у сеоским домаћинствима могу сместити и у коначишту и ресторану националне кухиње „Логос“. Гости поред одличног смештаја могу уживати у јелима у националном ресторану са прелепом летњом баштом. Поред јела у националној кухињи могу пробати специјалитете од пастрмке из рибњака, који се налази у оквиру ресторантског комплекса. Коначиште располааже и са отвореним базеном, фитнес и велнес центром, затим, салоном за госте и клубом за децу. Објекат располааже са 12 смештајних јединица, укупног капацитета 40 кревета..
У Љубишу се налази етно-село Бошкова вода, која у понуди има бунгалове, отворени базен и ресторан. Гостима су на услузи Дацовићеви конаци са јединственим апапртманима.
Расположиви смештајни капацитети у Љубишу укључујући и сеоска туристичка домаћинства, апартмане и преноћишта су 73 лежаја.
Село МАЧКАТ се налази на североисточним падинама Златибора, удаљено од туристичког центра 16 км, уз магистрални пут, који води од Београда ка Јужном Јадрану, на пола пута између Ужица и планине. Село се налази на надморској висини од 750 м у којем живи око 800 душа. Они се углавном баве пољопривредом и производњом сувомеснатих производа.
Црква у Мачкату је саграђена на месту средњевековне некрополе којом народ чува предање о победи младога краља Душана над богомилима, а посвећена је Светом Илији.
Црква је у првим деценијама 20-тог века била веома оштећена, обновљена је почетком 30-их година прошлог века захваљујући владици Николају Велимировићу. Сачуване су и царске двери из 19-тог века, рад сликара Павла Чортановића. У цркви се чува и престона икона Исуса Христа, дело Алексија Лазовића
У власништву ове цркве је и неколико посебних икона пренетих из старе чајетинске цркве у Церову (1810 – 1860).
У ову цркву пренете су и књиге рођених од 1817-те до 1850-те године и грчки антиминс, поклон сердара Јована Мићића. Међу старинама је и крст кујунџијске израде и два чирака из 19-тог века, као и свети путир од сребра на којем је исписан натпис: „Прилози краљице Наталије цркви Светог Илије“. Цркву туристи могу посетити свааког дана а информације о њеном историјату дају монаси.Serbian (Cyrillic) translation.
Највећа пажња гостију у селу је дворац Ратка Шопаловића, добровољца у балканским ратовима и великог борца у Првом (Великом) светском рату, који је ослепео после битке на Кајмакчалану. Дворац је саграађен уз помоћ краља Петра I Карађорђевића.
Златибор поред своје лепоте, повољне климе, здравствених погодности, привлачности и развијености великог броја садржааја, како би боравак туриста на овој планини био што бољи, познат је по својим гурманским специјалитетима. Због своје географске локације и повољне климе, село Мачкат је идеално место за производњу сувомеснатих производа. Становнци овог села су знали да искористе све што је природа дала Мачкату, па су, чувајући традицију, покренули велики број погона за прераду и сушење меса.
Међу домаћим специјалитетима и традиционалним производима направљеним на Златибору, посебно место заузима златиборска пршута. Најпознатије су свињска и говеђа пршута.
Домаћини Златибора одржавају савршенство овог производа захваљујући вештини усољавања и сушења меса методом димљења. Овај јединствени производ добија се тако што се најбољи делови меса диме око 15 дана на ватри од букових дрва и на свежем планинском ваздуху. Поред пршуте ово село је познато по производњи других сувомеснатих производа, као што су стеља, сланина, разне врсте кобасица и чварци
Да би се производња ових специјалитета што је могуће више приближила посетиоцима Златибора отворен је Центар за дегустацију „Зарић“ у Мачкату, изграђен у пријатном планинском стилу. У овом Центру посетиоци могу више да сазнају о производном процесу, пробају и да купе сувомеснате производе. Најбољи симбол Мачката је пршута. У селу се више деценија одржава чувена манифестација „Пршутијада“, али за сладокусце неупоредива је печена јагњетина. Гости кажу да је најукуснија у Србији.
У центру овог златиборског села налазе се кафане у којима свежа јагњетина увек чека госте. Поред печења, ту је неизбежан традиционални Златиборски куп.
У оквиру Националне куће Бајо су Бајови конаци, односно, пет малих дрвених конака, од којих су три мања направљена као хотелске собе са купатилом. Укупни капацитет објекта је за 20 људи. У предивном амбијенту и смештају потпуно опремљеном за пријатан боравак госта, конаци су једно од омиљенијих места свих оних који желе да побегну од ужурбаног урбаног живота и градске вреве. Гости могу да пронађу смештај у три туристичке куће, које поседују 13 кревета.
Село РОЖАНСТВО је удаљено 15 км од Златибора и до њега се стиже регионалним путем. Налази се на надморској висини око 800 м, има око 450 становника, који се баве углавном пољопривредом.
Кроз село протиче река Приштавица на чијој се десној страни налази једна од најлепших пећина у Србији, Стопића пећина.
Стопића пећина је речна пећина дуга 1.691,5 м кроз коју тече Трнавски поток а састоји се од пет целина: Светле дворане, Тамне дворане, Велике сале са кадама, Каналом са кадама и Речним каналом. Кречњачки слој датира из периода триаса и дебљине је преко 100 м.
Пећина је добила име по засеоку Стопићи, а прве писане податке о њој налазимо у Записнику Српског геолошког друштва из 1901-ве г, док је прва спелеолошка истраживања објавио наш велики творац научне спелеологије чувени Јован Цвијић.
Туристички део пећине има неколико атрактивних елемената, као што су пространи улаз, отвори за таванице (дугуре), сипарска купа „Псеће гробље“, водопад „Извор живота“ и низ бигрених када.
Импресивни улазни отвор висине 18 м налази се на надморској висини од око 711 м. Заштитни знак пећине представљају бигрене каде, удубљења оивичана каменим зидовима, вијугавим, руменкастим наборима у којима се накупља вода и каскадно се прелива стварајући слапове
У речном каналу при већим водама формира се јединствен водопад висине 9,44 м, који је симболично назван „Извор живота“.
Ову златиборску атракцију можете посетити током целе године, сваког дана, у оквиру радног времена пећине.
Општина Чајетина започела је истраживање водених ресурса на читавој територији, јер према ранијим налазима, Златибор лежи на језеру геотермалних вода.
Прва истраживачка бушотина постављена је у Бањи Вапа и већ на дубини од 30 м сонда је пронашла веће налазиште воде. Анализом воде утврђена је доминација хидрокарбонатног јона уз доминацију калцијума. Термални извор Бања Вапа је каптиран и термалне воде из сабирног резервоара истичу у четири каптаже које имају по две луле.
Село БАЊА ВАПА у златиборском крају позната је као Тошина бања. Она је веома погодна за очна и кожна обољења. Температура јој је 18 степени преко целе године.
Седамдесетих година прошлог века овде је почела изградња туристичко-бањског комплекса, али је градња, нажалост, прекинута смрћу власника Тоше Лазовића.
Планирана је изградња великог објекта са изгледом дворца, мала црква, бањски вртови и купатила, али ниједан од планираних објеката није до краја завршен. У скоријој будућности се очекује реконструкција комплетног објекта.
Општина Чајетина започела је истраживање водених ресурса на читавој територији, јер према ранијим налазима, Златибор лежи на језеру геотермалних вода.
Прва истраживачка бушотина постављена је у Бањи Вапа и већ на дубини од 30 м сонда је пронашла веће налазиште воде. Анализом воде утврђена је доминација хидрокарбонатног јона уз доминацију калцијума. Термални извор Бања Вапа је каптиран и термалне воде из сабирног резервоара истичу у четири каптаже које имају по две луле.
Село БАЊА ВАПА у златиборском крају позната је као Тошина бања. Она је веома погодна за очна и кожна обољења. Температура јој је 18 степени преко целе године.
Седамдесетих година прошлог века овде је почела изградња туристичко-бањског комплекса, али је градња, нажалост, прекинута смрћу власника Тоше Лазовића.
Планирана је изградња великог објекта са изгледом дворца, мала црква, бањски вртови и купатила, али ниједан од планираних објеката није до краја завршен. У скоријој будућности се очекује реконструкција комплетног објекта.
У селу се налази млекара Биљана Крин. Првобитно је отворена за откуп свежег млека од индивидуалних проивођача и даљу дистрибуцију. Касније је млекара почела са прављењем млечних производа. Млеко се откупљује искључиво од пољопривредника околих села. Првобитно су у млакари радили само чланови породице, али због повећеног обима посла запослени су нови радници. У млакари је направљен дегустативни центар у којем посетиоци могу да виде процес прављења млечних производа, пробају и купе производе из млакаре, као што су, млади и зрео сир, кајмак, паприка напуњена павлаком и флаширана сурутка.
Поред смештаја у три сеоска домаћинства, која у својој понуди имају 9 кревета у селу се налази дечије одмаралиште „Бела бреза“. Село је окружено непрегледним пропланцима, а сам амбијент пружа идеалне услове за одмор и рекреацију деце предшколског и млаађег школског узраста. Одмаралиште поседује 240 кревета.
СИРОГОЈНО је једно од најпознатијих села златиборског краја. Удаљено је од туристичког центра 26 км, сматра се да село носи име по једној врсти крушке. Сирогојно се налази на надморској висини од око 900 м, има око 600 становника, који се углавном баве пољоприврдом и воћарством. Међутим, оно по чему је ово село најпознатије то је занат вредних жене овог краја – плетење.
У селу је 1979-те године отворен први музеј под отвореним небом „Старо село“ у који су привучене куће са свих крајева Златибора како би се сачувале и приказивале гостима. Музеј приказујае стан и стамбену културу овог краја из друге половине 19-ог века. Састоји се из две целине, прва у којој су кућице сачувале су свој првобитни облик и намену, формиране су у два домаћинства. У другом делу кућице су задржале првобитни облик, али намена им је промењена, односно, адаприране су за потребе туриста (крчма, продавница сувенира, апартмани …)
У Сирогојну се налази црква Светих апостола Петра и Павла саграђена 1764-те године, а ктитор је био Георгије Смиљанић. Највећу вредност храма представља иконостас, који спада у прве радове нашег највећег зографа, Симеуна Лазовића.
У златиборском крају жене су увек обрађивале вуну од руна до кудеље и кануре, ткале, преле ближњима покриваче и одећу, топле вунене чарапе, рукавице, шалове, а онда су дошли на ред џемпери. Њихов занат се сматра за један од најстаријих заната у Србији.
Своје рукотворине жене из Сирогојна су показале први пут 1962-ге године. Најхрабрије су одлучиле да се организују и да раде за продају. После три деценије скоро 2.000 плетиља радило је за бројне модне куће, не само у Србији већ и у свету.
Тако је од традиционалних занимања створена модна одећа високог квалитета, посебног дизајна и аутентичног стила. Џемпери, јакне, мантили, капути, комплети, капе, шалови из Сирогојна били су радо виђени на модним ревијама, сајмовима, у излозима ексклузивних радњи у Шведској, Италији, Француској, Немачкој, САД, Јапану …
Плетиљама у част, али и да се незаборавна лепота и непоновљива оригиналнст њихових дела сачувају за времена која долазе, основан је Музеј плетиља као трајна захвалност њиховој истрајности, раду и умећу, које је Сирогојно увело у свет моде, али, и свет довео у овај златиборски крај.
У Музеју се чувају сведочанства, текстови из модних часописа и ревија, као и бројне награде које потврђују колики је био значај златиборских плетиља и сведоче о њиховој слави широм света. Чувају се и писма и фотографије познатих личности, које су имале прилику да поседују барем један одевни предмет из колекције златиборских плетиља, као шшто су Јованка Броз, жена Јосипа Броза, Ненси Реган и Барбара Буш, жене предсника САД, Роналда Регана и Џорџа Буша и друге. Позната глумица Лив Улман била је редован купац њихових одевних предмета у продавници, која се налазила у њујоршкој Петој авенији. Својеремено славни француски модни креатор Пјер Карден одабрао је 18 предмета плетиља из Сирогојна за своју колекцију.
Када је у питању домаћа традиционална кухиња, истиче се ресторан „Мој завичај“, основан 1979-те године у Сирогојну. Госте у пријатном амбијенту служи љубазно особље, које нуди домаћу храну припремљену по старим рецептима искусних кувара
Поред смештаја у сеоским туристичким домаћинствима гости могу изнајмити смештај и у конацима у оквиру Музеја „Старо село“ и у одмаралишту „Вива спорт“
У оквиру Музеја „Старо село“ налази се седам аутентичних златиборских брвнара, чији су ентеријери прилагођени потребама боравка савременог човека, налазе се ублизини крчме. Конаци су различитих капапцитета, од двокреветних до петокреветних (укупно 41 лежај).
Спортско-рекреативни центар „Вива спорт“ налази се свега стотину метара од центра села и окружен је зеленилом, благим падинама, тако да је идеално место за боравак деце. Капацитет објекта је 150 кревета. У сеоским туристичким домаћинствима је понуда од 8 кревета.
ШЉИВОВИЦА село је познато по лепоти природе и производима воћа, удаљено је од туристичког центра 15 км. Налази се на надморској висини од око 700 м, а у селу живи око 470 становникиа. Средином села пролази магистрални пут који води од Ужица ка Вишеграду, односно, од Београда према Сарајеву.
У селу се налази железничка станица Бранешци, која је на прузи Београд – Бар. После ње почиње тунел Златибор, најдужи железнички тунел у Србији дуг 6.139 м. Простор око станице је уређен, а послужио је као место на којем су се снимани кадрови филма „Сиви камион црвене боје“.
Захваљујучи великој заступљености шљиве у овом крају не чуди податак да се ракија шљивовица, као значајан производ ових крајева, први пут у записима помиње још давне 1868-ме године.
Како би оправдали своје име од 2008-ме г. у селу се почела организовати манифестација под називом Сајам ракије – Ракијада, која се традиционално одржава септембра сваке године. Ракијада је привредно-туристичка манифестација, која има за циљ презентацију традиционалног начина производње ракије од шљиве, а производи се вековима уназад. Посетиоци сваке године имају прилику да виде како изгледа традиционални процес „печења“ ракије у казану чучавцу.
Поред магистралог пута Ужице – Вишеград у Шљивовици у Бранешком пољу налази се галерија и радионица самоуког дрво-резбара Миладина Лекића. Овај самоуки уметник ствара необичне скулптуре од дрвета помоћу моторне тестере, длета, чекића и турпије. За израду нејчешће користи орахово дрво, дуд и храст, а за намештај славонски храст.
Међу његовим фигурама највише пажње заокупљају фигуре: дрвени сељаци димензије од 30 см до два метра, затим, необична жена са змијом, орао. лав, слон, многобројне иконе, дрвени ковчези у дуборезу, предиван сто са исклесаном „Тајном вечером“.
Најпознатије дело овог уметника је свакако „Златиборски брзи воз“, фигура планинског
коња и сељака, која се налази у самом центру туристичког насеља Златибор, код језера. Скулптура је висока око 3 м, а уметник је за њену израду користио храстово и брезово дрво. Скулптура је настала према фотографији познатог ужичког фотографа Илије Лазића.
Лекићеве фигуре у природним величинама најчешће красе етно-села, па се могу видети и у Злакуси, Кремнима, Мокрој Гори, али и широм Србије.
У селу Шљивовица налази се и Тијанића воденица, која је стара преко 150 година и још је увек у функцији. Њене услуге користе углавном мештани Шљивовице и околних места. Точак којим се меље жито је исти онај од самог почетка.
Ресторан „Пего“ налази се на магистралном путу Златибор – Тара, у селу Шљивовица. Овај ресторан је један од оних са најдужом традицијом на Златибору. Оно што га посебно издваја од других ресторана у златиборском округу је врхунско јагњеће печење и феноменална комплет лепиња.
Гости смештај могу потражити у апартманима или сеоским туристичким домаћинствима, а укупна понуда је 54 лежаја.
Село ГОСТИЉЕ лежи на обронцима планине Златибор, 24 км од туристичког центра. У селу живи око 400 становника који се углавном баве пољопривредом, сточарством и воћарством. Околина пружа идеалне услове за сакупљање лековитог биља, риболов и спортски туризам
Гостиље је село великих природних лепота, али и веома љубазних и гостољубивих људи.
Место на којем се налази црква по свом географском положају доминира у односу на цео овај крај и видљиво је из свих делова села. По замисли архитекте црква је рађена у византијском стилу, а посвећена је Светој Тројици.
Поред природних лепота село поседује и културно историјске знаменитости. Родна кућа Димитрија Туцовића, челника и вође социјалистичког покрета у Србији, налази се у Гостиљу. Кућа је подигнута 1855-те године и типа је златиборске брвнаре. Представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Овај истакнути правник, политичар , новинар и публициста рођен је управо у Гостиљу 1881-ве године. Погинуо је на почетку Великог рата 20-ог новембра 1914-те г. на Враче брду, код Лазаревца. Иако га је живот који је посветио борби за социјалну правду и радничка права водио далеко одавде, Гостиљци су поносни на свог славног претка и чињеницу да је баш из овог села потекла једна тако важна историјска личност.
У центру села налази се водопад на реци Врело који представља једну од најатрактивнијих хидролошких вредности Златибора. Ту се вода Гостиљске реке, узводно од њеног ушћа у реку Катушницу, обрушава са 22 метара високе кречњачке литице, формирајући тако јединствен и импресиван водопад. До водопада воде уређене пешачке стазе, уређена су и одморишта са клупицама, роштиљ и дечје игралиште
У близини водопада налази се и ресторан „Гостиљска врела“ са смештајним капацитетима. Одмаралиште располаже са 16 соба и 45 кревета. Собе су модерно опремљене и имају све што је туристима потребно. Ресторан нуди богат избор домаћих јела – качамак, уштипци, комплет лепиња, пастрмка на жару а са терасе се пружа прелеп поглед на околину. У сеоско-туристичким домаћинствима и коначишту Гостиље у понуди има 142 лежај.
Село ЈАБЛАНИЦА карактерише травнати пашњаци, борове шуме вековног трајања, нетакнута природа. Јабланица је једно од најпространијих планинских села у Србији. Помиње се још 1664-те г. у путописима познатог путописца Евлије Челебије.
Село је удаљено 22 километра од центра Златибора, налази се на надморској висини од 445 метара. У њој живи око 750 становника.
Село је, поред природне лепоте која га окружује са свих страна, посебно познато по цркви брвнари из 1838-ме године, посвећеној Покрову Пресвете Богородице. Налази се на узвишењу изнад сеоских кућа, међу столетним боровима. Грађена је од брвана у правоугаоној основи, са полукружном олтарском апсидом. Од старог иконостаса сачуване су: Царске двери, престоне иконе Исуса Христа, Пресвете Богородице са Исусом Христом и икона Светог Василија Острошког са Светим Јованом Крститељем. У склопу црквеног комплекса налазе се собрашице (родовске трпезе), кућице од брвaна које су подизали имућни мештани за окупљање својих фамилија приликом верских обреда и сабора. На једној од сачуваних собрашица пронађена је бојом записана 1840-та г.
Ово је шумовит крај, преко 5.000 хектара је под шумом у којима се налазе столетњи борови.
Село је очаравајуће лепоте, јер се великим делом простире у долини реке Јабланице, а над селом се надвија највиши врх Златибора, Торник, испод кога извире ова река. Река Јабланица се улива у Црни Рзав. Јабланички извор Бела вода је хипералкална подземна вода, ретка у свету, њени извори се налазе у златиборској Рибници и Моркој Гори. Познато је да се хипералкалне минералне воде могу користити за лечење обољења коже, очију, упале бубрега, хроничног гастритиса, екцема, псоријазе.
Село Јабланица је од давнина познато и по производњи катрана што представља делатност која се преносила са генерације на генерацију и од које су се прехрањивале стотине породица. Производња катрана учила се од малих ногу, од старих мајстора катранџија.У архивском документу из 1919-те године о Јабланици пише: ”Скоро сви грађани секу луч за пециво катрана и товарног луча”. Катран је некада био јако цењен код произвођача чамаца и незаменљив у фармацеутској индустрији, а у овом селу су га користили за заштиту брвнара од кише и лечење стоке. Данас традиционалну производњу од заборава у Јабланици чува свега неколико катранџија
Сеоска Основна школа “Димитрије Туцовић” је изграђена 1919-те године као дрвена, Јабланичани су 1934-те г. подигли зидану планску школу, која је дуго коришћена, а 2000-те године је модернизована.
У селу се сваке године организују две манифестације: традиционални дочек Српске православне нове године и ”Сеоски вишебој’ у духу народног предања . Дочек Српске православне нове године се одржава у порти цркве 13-тог јануара.
У дане око Видовдана ”Сеоски вишебој” у Јабланици представља такмичење у традиционалним вештинама, спортовима и умећима који се на овај начин чувају од заборава и важи за једну од најбоље организованих сеоских манифестација.
На узвишењу Цигла код Јабланице, са кога се пружа предиван поглед на село, у удаљеном крају столетних борова надомак државне границе са Босном и Херцеговином, подигнут је споменик мајору Василију Луковићу и палим борцима у бици на Цигли 1914-те године. То место мештани зову Бијела глава , ту се одиграла једна од првих борби у Великом рату, а споменик на Цигли сведочи о патриотизму у одбрани од завојевача на почетку Првог светског рата.
Сваке године, поводом сећања на пале ратнике, код споменика на Цигли у Јабланици одржава се народни сабор уз уметнички програм.
Туризам је у последње време све развијенији у овом селу, лепота природе и бројни садржаји привлаче љубитеље планинског одмора. Овде успешно ради сеоско туристичко удружење. Расположиви смештајни капацитети у Јабланици броје 22 лежаја.
Текст: Зоран Јакшић
