11.11.2024
КАКО ЈЕ БОРА „СРЕДИО“ ПРИТВОР СВОМ ГИТАРИСТИ РАЈКУ КОЈИЋУ
У јесен 1979. г, годину дана после оснивања рок-групе „Рибља чорба“, Бора Ђорђевић Чорба морао је у двадесет и седмој години живота (тада је 27. година била законом утврђена крајње старосна граница за одлазак у ЈНА) да иде на одслужење војног рока. Отишао је у гарнизон Добој. У исто време његов гитариста Рајко Којић (1956 – 1997) отишао је на одслужење војног рока у Сарајево. Њих двојица су стално били у контакту, често се се чули и разговарали телефоном. Војни рок је тада био 12 месеци, понекад је било скраћење од месец дана.
Једног дана у лето 1980. г, док је цела држава још туговала због одласка у вечност највећег сина народна и народности Југославије, Јосипа Броза, Бора позове Рајка и каже му телефоном да у Београду у студију Енца Лесића (1950 – 2013) у некадашњој Улици Иве Лоле Рибара (сада Светогорска улица) има заказан термин за снимање песме „Назад у велики прљави град“, коју је он компоновао .
-Ја сам ти све средио код твојих старешина. Ти само пођи у петак вечерњим возом, који иде за Београд, а ја ћу те у Добоју чекати. Даље ћемо заједно – рекао је у телефонском разговору Чорба Рајку.
Наравно, Бора је имао дозволу за путовање у Београд, али не и Рајко. Њега је Бора обмануо. Којић је Бори наивно поверовао (?!), зато није затражио од предпостављеног старешине дозволу за излазак у град нити је добио дозволу за путовање ван гарнизона, која је обавезна. Из касарне Рајко је „изшетао“ кроз жичану ограду, то је био тајанстврни пролаз, за који су знали само поједини војници, међу њима је био и он.
Рајко Којић је због ситних дисциплинских преступа, најчешће кашњење из града, одлазак у град без дозволе, једном кажњен 15 дана војничким притвором. По Правилу службе у ЈНА војнику, који проводи време у притвору не рачуна се време у служењу војног рока, већ мора да дослужи проведене дане у притвору, а и губи месец дана скраћња војног рока, који су тада добијали сви војници. Уредбу о скраћењу војног рока доносили су највиши војни и државни органи власти. Рајко је после завршене основне обуке био распоређен у касарни код официра задужен за за спорт, а војник Којић имао је задатак да одржава спортске терене у касарни Лукавица, која се налазила у сарајевском предграђу, где је служио војни рок. Али био је и члан војничког оркестра у касарни „Народног хероја Савише Вајнера Чиче“. Поред Рајка у оркестру су свирали, познати Шефчет Хоџа, гитариста рок-састава „Варени пољубац“, који је основао рокер Милић Вукашиновић и Радивоје Лазић професор музике из Београда. Овај састав је после одласка са животне сцене највећег сина наших народа и народности, Јосипа Броза, бог чега је цела Југославија била дуго у жалости, од средине маја 1980. г. обилазио гарнизоне по БиХ свирао и певао војницима, старешинама, па, и цивилима југословенске патриотске и родољубиве песме, дизао им морал!?
По договору Рајко се у вечерњим часовима у петек увече укрцао у вечерњи воз, који иде за Београд. У Добоју га је дочекао Бора Чорба и тако они заједно крену пут главног града.
И док је Којић са Бором у возу мирно ћаскао и припремао се за снимање песме у студију Енца Лесића, у јединици где је служио војску Којић узбуна! За време повечерја, на прозивку пред спавање у 22.00 часа није било Рајка, одмах је обавештен дежурни јединице, па, касарне. Ангажована је и војна полиција, која је добила задатак да претражи све објексте у Сарајеву где обично војници залазе, ресторане, кафане, кафиће … Међутим, нема Рајка Којића. Обавештен је и Рајков претпостављени, који је одмах дошао у касарну. Сви су били забринути, питали су се: шта се то могло десити са Којићем? Утврђено је да је Рајко напустио касарну без дозволе, али где је сада? Уколико се у току ноћи, а и у суботу не појави Рајко у касарни одлучено је се ангажује и војна полиција у Београду и оде у Јарковац, у месту где је живео Рајко пре одласка у ЈНА и да га тамо потраже јер су многи предпосатвљали да је можда отишао у село да види фамилију.
Пошто су у суботу у цик зоре стигли у Београд Бора и Рајко после краћег одмора обрели су се у студију Енца Лесића, завршили снимање песме „Назад у велики прљави град“ и отишли да попију пиће у познатој кафани „Шуматовац“ где су се обично окупљали певачи, музичари и менаџери не само из Београда већ из целе бивше Југославије, договарали за тезге, правили планове, дружили се. Кафана „Шуматовац“ налази тик уз зграду „Политике“, у коју долазе новинари и фоторепортери не само ове медијске куће већ и „Радио ТВ ревије“, „Експреса“ „Борбе“, „Вечерњих новости“, „Сабора“ … Двојица познатих музичара одмах су запали за око једном фоторепортеру „Експреса“, који их је снимио, са њима кратко попричао отрчао у редакцију радујући се да има ексклузиву. Одмах је у фото-лабораторији развио филм, направио фотографије и једну објавио у листу са кратким текстом у којем су се двојица хвалили како су дошли у Београд јер су добили ванредно одсуство да у студију сниме песму, која ће бити хит.
Фотографија и текст у „Експресу“ изашли су у недељу, а рубрику о Бори и Рајку су могли да прочитају и читаоци у Сарајеву. Потпуковник Жарко Милановић из Рајкове касарне, који је био задужен да пронађе и врати у касарну Рајка, као пасионирани љубитељ новина у недељу у јутро је купио „Експрес“ и прелиставајући лист на његово велико изненађење видео је фотографију на којој су, нико други, до Рајко и Бора. Прочитао је и разлог због чега је Рајко напаустио касарну. Њему је одмах лакнуло око срца, јавио је дежурном у касарни да је са Рајком све у реду (?!), да је жив, налази се у Београду и да га очекују да ће се у понедељак вратити у касарну. За сваки случај обавештена је и војна полиција у Београду, да ако Рајко не дође у касарну у понедељак да га хитно пронађу и да га са стражом спроведу у Сарајево.
Ипак, Рајко се у понедељак пре подне појавио у сарајевској касарни, под хитно је саслушан, признао да је без дозволе отишао у Београд. Притом је признао да је био наиван што је веровао Бори да му је средио дозволу за путовање, а „средио“ му је притвор. Од предпостављеног комаданта Рајко је експресно добио казну 15 дана притвора. Време проведено у притвору није му се рачунало у редовно служење војног рока већ је тих 15 дана морао на крају (војног рока) да дослужи.
Бора Ђорђевић је почетком септембра 1980. г. скинуо униформу, а Рајко је то учинио два месеца касније, у новембру. Покушао је Бора у разговору са неким Рајковим старешинма да издејствује смањење казне свом гитаристи правдајући да их у Београду очекује снимање нових песма, турнеја, наступи … Али, сав Борин труд је пропао. Рајкове старешине нису смели да се оглуше од прописа, закон је био јасан, важио је за све војнике, па и за Рајка. Којић, који је требало да служи војску 11 месеци (са скраћењем од месец дана) морао је да одслужи 13 месеци, два месеца више. Због два притвора од 15 дана морао је да дослужи месец дана, није добио ни скраћење од месец дана, које би му следовало да није био у притвору.
Почетком 1996. г. аутор овог текста је срео у Београду Бору Ђорђевића, питао га је за Рајка Којића, а познати рокер му је одговорио: Рајко је у селу, умире од дроге! И, заиста, неколико месеци касније у новинама сам прочитао: умро је Рајко Којић. Био је то 11. април 1996. године, само дан раније пре него што је требало да напуни педесет година! Каква трагедија! Рајко је рођен 12. априла 1956. г.
Текст фото, Зоран ЈАКШИЋ
