22.10.2024
ТУРИСТИЧКА АТРАКЦИЈА, СИМБОЛ И ПОНОС СРБИЈЕ
Србија на Дунаву има седам монументалних тврђава. На самом северу је Бачка тврђава, код Новог Сада је Петроварадин, затим, долазе Београдска тврђава, Смедерево град, Рамска тврђава, Голубац и на крају Фетислам код Кладова.
Свакако, најзначајнија и најстарија међу њима је Београдска тврђава, сведок историје, коју су походили многи народи и војске, освајали и трпели поразе, рушили и поново зидали. Трагови насеља на простору садашње Београдске тврђаве и око ње датирају још од неолита. У времену Келта на простору који данас зовемо Карабурма био је прави град, који је носио име Сингидунум.
И данас се за Београд често каже Сингидунум.
Почетком прошлог миленијума, простор који данас заузима Београдска тврђава био је римски каструм. Скитачка и освајачка племена, Хуни, која су надирала са истока, 441 г. нове ере, освојили су ово утврђење, а касније Јустинијан I (Флавије Петар Саватије) подиже га у рановизантијском стилу. Средином XII века византијски цар Манојло I Комнин обнавља утврђење, које је било порушено. Угари једно време држе утврђење, касније њиме управља сремски краљ Стефан Драгутин Немањић (1251 – 1316) да би га у времену 1316 – 1319 г. његов брат српски Свети краљ, Милутин (Стефан Урош II Милутин Немањић, 1282 -1321) проширио и спустио ка реци Сави. Деспот Стефан Лазаревић (1377 – 1427), син кнеза Лазара и Милице Хребељановић од 1403. до 1407. г. је још више проширио тврђаву, а 1405. г. она постаје главни град Деспотовине Србије.
После смрти Стефана Лазаревића 1427. г. Београдску тврђаву поново освајају Мађари. Тврђава, чак у три наврата, више од осамдесет година, од 1440. до 1521. г. одољева Османлијама, који су кренули у освајању Европе. Ипак 1521. г. Турци заузимају Београд, па и Београдску тврђаву, која касније наизменично прелази у руке Аустрије и Турске, да би га Срби у Првом српском устанку 1807. г. под вођством вожда Карађорђа коначно ослободили и он и постаје и остаје до данас главни град Србије (од 1918. до 2006. г, осамдесет и осам година, био је једно време и главни град Југославије).
Коначно, Османлије 1867. г. предајом кључева градовима, Београду, Шапцу, Кладову, Смедереву, Ужицу и Љубовији напуштају Србију за сва времена. Патриотско удружење Савез потомака ратника Србије 1912 – 1920, који чува у наслеђе и тековине ослободилачких ратова почетком 20. века (Први и Други балкански рат и Велики рат) сваке године 19. априла на месту предаје кључева, где је подигнуто спомен обележје на Београдској тврђави, држи исторјски час. Поводом 100. годишњице предаје кључева на овом историјском месту 1967. г. је подигнуто спомен обележје, које је према цртежу Адама Стефановића израдио Михаило Пановић и представља непокретно културно добро.
Током Првог светског рата Београдска тврђава је била мета напада Аустроугарске монархије и Немачке царевине. У Другом светком рату поново је Србију (Југославију) напала нацистичка Немачке, која је авионским бомбама уништила добар део српског културног блага и наслеђа, бројне објекте. Страдало је приликом бомбардовања и неколикко хиљада Београђана, тачан број погинулих никад није утврђен. Притом није поштеђена ни Београдска тврђава.
Сведок историје, Београдска тврђава на којој доминирају бројне куле (Јакшићева, Небојшина, Млинарица, Сахат и Деспотова кула) и јединствени споменик Победник је данас туристичка атракција, симбол и понос Београда, њених грађана и Србије. У њему се налазе: Војни музеј, Црква Ружица, Капела Свете Петке, Завод за заштиту споменика културе Београда, Галерија Природњачког музеја, Гробница народних хероја, Зоолошки врт, Опсерваторија …
Романтична легенда приповеда да је знаменити мегданџија Богдан Јакшић, син војводе Јакше, имао три сестре – Ружицу, Марицу и Цвету. Ове побожне племкиње и њихов отац Богдан Јакшић су на Београдској тврђави, почетком 15. вијека, подигли три цркве, надомак неосвојиве Јакшића куле, која је и данас једна од најзанимљивијих, реконструисаних средњовјековних грађевина на Калемегдану. Цркве су понеле имена сестара, али је међу њима прешла само она испод Зиндан капије, надомак Диздареве куле – Ружица.
Иако историјски документи не чувају сећање на Јакшићеве кћери, нити се из њих може сазнати да ли је на Београдској тврђави пре 19. века постојала црква Ружица, сасвим је сигурно да је ова романтична, бршљан обрасла богомоља, без претеривања јединствена међу црквеним грађевинама широм света.
И бројне капије говоре о бурној и славној историји Београдске тврђаве, Карађорђева капија, Деспотова капија, Сахат капија, Зиндан капија, Западна капија, Видин капија, Мрачна капија, Капија Карла VI, Капија Еугена Савојског, Леополдова капија, Дефтердерова капија …
Они, који посете Београдску тврђаву могу видети још: Споменик деспоту Стефану Ллазревићу, Костурницу браниоцима Београда 1914 – 1915. г, Римски бунар, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“. Ту је и Споменик захвалности Француској, а испред њега и поред у парку су бројне бисте најпознатијих српских књижевника, уметника, политичара … У самој Београдској тврђави су и многи спортски терени. Кад се улази у Тврђаву, слеве стрене је истакнута фонтана „Рибар“ а око ње је Калемегдански парк. Београдску тврђаву лаици често поистовећују са Калемегданом, што није исто. Калемегдански парк је део зелене површине око „Рибара“, Споменика захвалности Француске па све до уласка у Горњи град, односно, Стамбол капије.
Београдска тврђава се налази на 125,5 м надморске висине, основу чине: Горњи град (Деспотов град), који обухвата плато некадашњег римског каструма и Доњи град (Милутиново Западно подграђе и Деспотово подгађе на обали).
Београд, а самим тим и Тврђава, има веома важан стратешки положај зато су се око њега током историје ломила копља многих освајача. Преко Београда (путевима и железницом) повезује се Европа са Малом Азијом и Средоземним морем (преко Грчке). Значај Београду дају и пловни путеви Дунавом и Савом. Мало који град у свету може да се похвали да лежи на две велике европске реке, на Дунаву и Сави.
За посетиоце Београдске тврђаве импозантно делују две куле, Небојшина и Јакшићева. Небојшна осмоугаона кула, крај самог Дунава, је изграђена од 1456 до 1460. г. током владавне Угара, а имала је војну намену, у којој су били смештени топови за одбану града. У исто време је изграђена и Јакшићева кула, мањих димензија. Често је била на мети непријатеља, који су нападали Београд и Србију. Обновљена је почетком 21. века и претворена је у музеј и изложбени простор средствма грчке владе јер је у њој био утамњичен и погубљен крајем 18. века велики грчки ревлуционар и песник Рига од Фере.
Истурена топовска кула источног подграђа Доњег града носи име према браћи Јакшићи, средњовековним племићима, који се често спомињу у народним јуначким песмама и предањима. Крајем 17. века током ратова кула је била порушена. Њени остаци су ископани 1936. г. након чега је цела реконструисана. Та година се сматра као почетак археолошких ископавања на Београдској тврђави. Значајно је да се у зиду испод Јакшићеве куле налази Костурница бранилаца Београда, која је изграђена 1937. г. У њој се налазе смештени посмртни остаци српских бранилаца Београда, који су погинули прилииком одбране Београда 1914. и 1915. године.
И на крају, често се питамо зашто је Београд добио име бели град? Одговор лежи на Београдској тврђави. Наиме, приликом градње или доградње Тврђеве Турци и Аустријанци су користили црвени материјал, а Византијци и касније Срби – бели. По том белом материјалу приликом градње Београдске тврђаве, главни град Србије је добио назив – Београд!
Текст и фотографије, Зоран ЈАКШИЋ
